субота, 10. август 2013.

2257.
СВАКА
БОЛЕСНИЈА ВАРИЈАНТА
БиХ ОД ДЕЈТОНСКЕ,
ВОДИ НЕСТАНКУ СРБА У  ЊОЈ
 

Многи бошњачки, муслимански, интелектуалац, политичар, јавносник, живи под логиком да је некадашње Отоманско поробљавање Босне и Херцгеговине, баш њима, омогућило да је посвајају, присвајају, својатају и покоравају. Да имају право на све. Укључујући и оне који нису Бошњаци.
Теза о Бошњацима који говоре Босански је један од милион начин исказивања тог права које не постоји.
Многи српски интелектуалац, политичар, јавносник, не разумије тај слијед колективне и индивидуалне свијести Бошњака. И спреман је, неопрезно, комфорно и колаборационо да се упусти у лагодну игру доброте, компромиса, разговора, сарадње и непромишљености, која ће, не та једна али хоће намножене игре, довести до нестајања Срба у Босни и Херцеговини.
Те безазлене тезе, наизглед, да муслимани немају своју државу а сви други је имају, да су само муслимани, Бошњаци, Патриоти Босне а да су сви други агресори, геноцидаши и фашисти, да Они за Босну и Херцговину жртвују мир, да одређују које добар лидер из Републике Српске а ко није, само су корак до одређивања судбине Срба у БиХ. Али не гледањем у длан. Већ у леђа или у потиљак.
Многи српски интелектуалац, политичар, јавносник, па и обични човјек, није свјестан да би сутра, ако би дошло до неког рата у региону, овдје настао покољ Срба.
Опасност Српској пријети и извана и изнутра. Ако је опасност унутрашња, то се рјешава изборима. Ако је опасност вањска, то се не рјешава баш увијек изборима. Шта ако изборе добије издајник, а издајник је примарно српска појава, нудигуз, еуропејац празноглавац.
Додикова идеја да Предсједник Републике Српске буде истоврмено и Члан Предсједништва БиХ, носи у себи и ту опасност. Али и носи још један важан потенцијал у себи. Таква уставна регулација у БиХ, значила би даљи корак ка уставној федерализацији или чак конфедерализацији БиХ. БиХ би, у том случају била нешто као Скупштина Електропреноса БиХ.
Ну. Пошто је то ствар промјене Устава, а у БиХ је то теже него изџепарити Лењина у маузолеју, Република Српска мора наставити својим путем који је трасиран у Дејтонском споразуму. Путем Самосталности.
Политика Дејтонске Самосталности дугорочно ће, сигурно, успјети.
Таква политика школује политичаре за Самосталност. Све боље и боље. Она подиже политичку љествицу која задржава висину и у сљедећем мандату, чак и кад је избор лош и промашен.
Политика Самосталности једина се може одупријети Бошњачком својатању и покоравању БиХ. Које је почело безазлено. Као Чаршијаклук у коме су чаршијски пробраници одређивали све.
 

Нема коментара:

Постави коментар