POSLIJE BOJA,
SVI KAPLARI
Ako zanemarimo očekivano sarajevsko krovoločenje nad Mladićem koje se nastoji pretvorti u horsko brujanje Mi, žrtve, mada mnoge budale iskaču iz živice tipa onog Topića koji kaže da bi više volio da je uhapšen Dodik, svjedočeći o sifilističkom izjedanju mozgova nevinih pojedinaca, o Mladiću se i na drugim stranama, uglavnom, budalaše. Možda jedino može da se opošteni Republika Srpska čiji mediji i javnost polaze od činjenice da je Mladić bio na čelu vojske koja je spasila Srpski narod i Republiku Srpsku od nestanka i da nije još uvijek osuđen za bilo šta.
U Srbiji, skoro kao i u Sarajevu, hapšenje Mladića se politizira i politkoristi. Rekao je to, konačno, i Tadić. Očekuje od Evrope da sada ispuni svoje – da da kandidaturu i datum pregovora. Dobro, Tadić je Predsednik Srbije, ali ja ne bih nikad tako trgovao. Ne lipši magarče dok trava ne na naraste.
A u samom temelju cijele Ratkostorije jeste, pored žutila, i nerazumijevanje ni rata u BiH ni okolnih prilika, ni uzroka ni posljedica, ni uloge svakog internog faktora ponaosob.
Moj prezimenjak, Miloš Vasić, u sandžačkom listu Danas, kaže kako je jedna od grešaka Mladića što nije razumeo Karadžića i Miloševića. Kogod je pokušao da razume njih dvojicu poludeo je u ranim radovima. Zatim kaže da Mladić nije razumeo Bljesak i ulazak hrvatskih i muslimanskih snaga u zaleđe. Pa nije razumeo da ne treba da se toliko širi i slabi svoje linije. Kao da je Mladićeva vojska Džingiskanova i vojska Aleksandra Makedonskog. Pa je ratovala na tuđim teritorijama i osvajala tuđe narode. Kao da ta vojska nije nastala iz naroda i kao da nije imala ulogu da brani Srbe od istrebljenja. Nije mogao Mladić da zaboravi da na nekom dijelu žive Srbi da pa da odseče frontovsku liniju kao granice američkih država. Sere, bre, Miloš o ratu.
Već sam mnogo puta govorio o zamjerkama Ratku Mladiću. Bez obzira što je on moj ratni komandant i bez obzira što sam u ime brigade napisao pismo podrške Mladiću, kada je Karadžić poslao anketni listić vojsci da svako pojedinačno kaže da li je za njega ili za generala.
Sada želim da skrenem pažnju i na nekoliko opštih uslova u kojima je ratovala Vojska Republike Srpske pa tako i njen komandant.
• Vojska Republike Srpske je jedina vojska u istoriji koja nije imala civilnu vlast uzase i iza sebe. Esdees, Karadžić i Kamarila su imali svoj kolosijek Narcispolitike, Šverca, Disperzije moći, Pljačke društvene imovine i Podrepništva Slobi. U međuvremenu su „pregovarali“ sa međunarodnim faktorima. I Bobanom. I tražili magično oružje, crveni žele, od Rusa. Vojska je u toj situaciji bila prinuđena da funkcioniše na sistemu donatora i tako oko sebe stvara lopovsku teksturu uvlačeći i dio komandne strukture u to. Vojnici, koji su to gledali, nisu se mogli oduprijeti padu morala ali su, ipak, očuvali disciplinu, organizaciju i moral do kraja. Uz, štogod je vojska oslobodila, ja volim reći zauzela, pa makr to bilo i moje rodno selo, ostalo je prazno nezaposjednuto od civilne vlasti i organizacije života, područje za pljačku.
• Vojska Republike Srpske, pa i njen komandant, imali su nad sobom civilne komandante na raznim nivoima i u svakoj lokallnoj zajednici a ne samo Karadžića. Svaki lokalni Srbljak Esdeesovac je naređivao i mudrovao kuda treba da ide granica i šta vojska treba da osvoji. Bio sam svjedok, kao i svi, kada na neku liniju dođe neki Esdeesov Srbljak i pukne rukom preko Onog Brda. To je srpsko, majku vam jebem, kad ćete da svojite tu kotu.
• Vojska Republike Srpske je jedina vojska koju je komandni kadar razjedao iznutra. Neprestano je tinjao sukob Karadžićevih i esdeesovih komandira i komandira komunjara. Ovi drugi su bili Jna izdajnici. Ali, oni su jedini bili obučeni za praktičlne radnje sa topovima, oružjem, municijom, sa ukopavanjima... Esdeesovi rezervisti su na vojnim vježbama uglavnom obučavali prasce i janjiće na ražnju i o ratu nisu znali ništa, pa im je vojska godinama ginula ubudale.
• Vojska Republike Srpske, pa i njen komandant, bili su jedina vojska koja je bila potpuno okružena neprijateljima. Izuzev zemlje u kojoj su bili rovovi. Sa sjevera vojska Hrvatske, sa zapada Peti korpus i vojska Hrvatske, sa Jugozapada Oluja, sa juga HVO i Armija BiH, sa istoka Slobo i njegove aždaje. Koliko smo im vreća dojč maraka odvukli za municiju... Bratski i otadžbinski, nema šta. I odozgo, s neba, Nato i Američani.
Sada pametovati kako general Mladić nije bio Paton ili Kutuzov, smiješno je i svjedoči o mozgu gromadnosti pistacije. Herojski podvig Mladića je u samoj činjenici da je imao hrabrosti da komanduje bilo kojom vojskom u tim uslovima. Ne mogu da kažem i mi na njega ali on bi morao biti ponosan na vojsku koju je imao.
A iživljavati se na temu kako je to sada starčić koji jedva hoda i nosi smiješni kačket, kao da generali žive 728 godina a ni tada ne stare, prizemno je. Ne priliči ni sunarodnicima ni neprijateljima.
Ako Sarajevo pokazuje, i na slučaju Mladića, da ne želi Srbe i Republiku Srpsku u BiH, Srbija i Srbijanci, ne svi, pokazuju kako naš egzistencijalni problem nisu razumjeli tada i kako ga ne razumiju ni sada. Kninski Srbi su to iskusili.
A o ovim medijašima, stručnjacima, analitičarima, Danasovim Vasićima, Amulizicima uopšte... Ponekad je pesimistično vidjeti od kakvih govana treba praviti ljude.
Ako zanemarimo očekivano sarajevsko krovoločenje nad Mladićem koje se nastoji pretvorti u horsko brujanje Mi, žrtve, mada mnoge budale iskaču iz živice tipa onog Topića koji kaže da bi više volio da je uhapšen Dodik, svjedočeći o sifilističkom izjedanju mozgova nevinih pojedinaca, o Mladiću se i na drugim stranama, uglavnom, budalaše. Možda jedino može da se opošteni Republika Srpska čiji mediji i javnost polaze od činjenice da je Mladić bio na čelu vojske koja je spasila Srpski narod i Republiku Srpsku od nestanka i da nije još uvijek osuđen za bilo šta.
U Srbiji, skoro kao i u Sarajevu, hapšenje Mladića se politizira i politkoristi. Rekao je to, konačno, i Tadić. Očekuje od Evrope da sada ispuni svoje – da da kandidaturu i datum pregovora. Dobro, Tadić je Predsednik Srbije, ali ja ne bih nikad tako trgovao. Ne lipši magarče dok trava ne na naraste.
A u samom temelju cijele Ratkostorije jeste, pored žutila, i nerazumijevanje ni rata u BiH ni okolnih prilika, ni uzroka ni posljedica, ni uloge svakog internog faktora ponaosob.
Moj prezimenjak, Miloš Vasić, u sandžačkom listu Danas, kaže kako je jedna od grešaka Mladića što nije razumeo Karadžića i Miloševića. Kogod je pokušao da razume njih dvojicu poludeo je u ranim radovima. Zatim kaže da Mladić nije razumeo Bljesak i ulazak hrvatskih i muslimanskih snaga u zaleđe. Pa nije razumeo da ne treba da se toliko širi i slabi svoje linije. Kao da je Mladićeva vojska Džingiskanova i vojska Aleksandra Makedonskog. Pa je ratovala na tuđim teritorijama i osvajala tuđe narode. Kao da ta vojska nije nastala iz naroda i kao da nije imala ulogu da brani Srbe od istrebljenja. Nije mogao Mladić da zaboravi da na nekom dijelu žive Srbi da pa da odseče frontovsku liniju kao granice američkih država. Sere, bre, Miloš o ratu.
Već sam mnogo puta govorio o zamjerkama Ratku Mladiću. Bez obzira što je on moj ratni komandant i bez obzira što sam u ime brigade napisao pismo podrške Mladiću, kada je Karadžić poslao anketni listić vojsci da svako pojedinačno kaže da li je za njega ili za generala.
Sada želim da skrenem pažnju i na nekoliko opštih uslova u kojima je ratovala Vojska Republike Srpske pa tako i njen komandant.
• Vojska Republike Srpske je jedina vojska u istoriji koja nije imala civilnu vlast uzase i iza sebe. Esdees, Karadžić i Kamarila su imali svoj kolosijek Narcispolitike, Šverca, Disperzije moći, Pljačke društvene imovine i Podrepništva Slobi. U međuvremenu su „pregovarali“ sa međunarodnim faktorima. I Bobanom. I tražili magično oružje, crveni žele, od Rusa. Vojska je u toj situaciji bila prinuđena da funkcioniše na sistemu donatora i tako oko sebe stvara lopovsku teksturu uvlačeći i dio komandne strukture u to. Vojnici, koji su to gledali, nisu se mogli oduprijeti padu morala ali su, ipak, očuvali disciplinu, organizaciju i moral do kraja. Uz, štogod je vojska oslobodila, ja volim reći zauzela, pa makr to bilo i moje rodno selo, ostalo je prazno nezaposjednuto od civilne vlasti i organizacije života, područje za pljačku.
• Vojska Republike Srpske, pa i njen komandant, imali su nad sobom civilne komandante na raznim nivoima i u svakoj lokallnoj zajednici a ne samo Karadžića. Svaki lokalni Srbljak Esdeesovac je naređivao i mudrovao kuda treba da ide granica i šta vojska treba da osvoji. Bio sam svjedok, kao i svi, kada na neku liniju dođe neki Esdeesov Srbljak i pukne rukom preko Onog Brda. To je srpsko, majku vam jebem, kad ćete da svojite tu kotu.
• Vojska Republike Srpske je jedina vojska koju je komandni kadar razjedao iznutra. Neprestano je tinjao sukob Karadžićevih i esdeesovih komandira i komandira komunjara. Ovi drugi su bili Jna izdajnici. Ali, oni su jedini bili obučeni za praktičlne radnje sa topovima, oružjem, municijom, sa ukopavanjima... Esdeesovi rezervisti su na vojnim vježbama uglavnom obučavali prasce i janjiće na ražnju i o ratu nisu znali ništa, pa im je vojska godinama ginula ubudale.
• Vojska Republike Srpske, pa i njen komandant, bili su jedina vojska koja je bila potpuno okružena neprijateljima. Izuzev zemlje u kojoj su bili rovovi. Sa sjevera vojska Hrvatske, sa zapada Peti korpus i vojska Hrvatske, sa Jugozapada Oluja, sa juga HVO i Armija BiH, sa istoka Slobo i njegove aždaje. Koliko smo im vreća dojč maraka odvukli za municiju... Bratski i otadžbinski, nema šta. I odozgo, s neba, Nato i Američani.
Sada pametovati kako general Mladić nije bio Paton ili Kutuzov, smiješno je i svjedoči o mozgu gromadnosti pistacije. Herojski podvig Mladića je u samoj činjenici da je imao hrabrosti da komanduje bilo kojom vojskom u tim uslovima. Ne mogu da kažem i mi na njega ali on bi morao biti ponosan na vojsku koju je imao.
A iživljavati se na temu kako je to sada starčić koji jedva hoda i nosi smiješni kačket, kao da generali žive 728 godina a ni tada ne stare, prizemno je. Ne priliči ni sunarodnicima ni neprijateljima.
Ako Sarajevo pokazuje, i na slučaju Mladića, da ne želi Srbe i Republiku Srpsku u BiH, Srbija i Srbijanci, ne svi, pokazuju kako naš egzistencijalni problem nisu razumjeli tada i kako ga ne razumiju ni sada. Kninski Srbi su to iskusili.
A o ovim medijašima, stručnjacima, analitičarima, Danasovim Vasićima, Amulizicima uopšte... Ponekad je pesimistično vidjeti od kakvih govana treba praviti ljude.