„БиХ“ СЕ МОЖЕ КЛАТИ
И ТАВОРИТИ
ЈОШ СТО ГОДИНА,
АЛИ НЕЋЕ ОПСТАТИ
 

Подијелити све што се може подијелити

 
Неким чудом, до моје канцеларије, дошла је Књига Алмира Бадњевића, Трактат о Босни и Херцеговини.
А у сриједу ће бити промоција, у сарајевској Вијећници.
Долазак Књиге до мене, коперфилдовска је Илузија, као и сама БиХ.
Дабоме да не могу да читам то.
Аутор је неки професор неке електротехнике.
Рецензенти Трнка и Жиле. Јебига.
Прочитао сам дватри пасуса из Закључка и Садржај.
То је један Скаламбурион, од Богумила, преко Завнобиха, до Комшилука као врхунаравне иделогије опстанка БиХ.
Тај Комшилик је много опаснији од Сусједства.
Зато то и јесу двије различите ријечи и два различита појма.
Комшилук је Баклава и Кама.
Даље се наставља Илузија о томе да БиХ може стајати само као заједничка. Али, Бошњаци, који су директни потомци Богумила, оп.р.в., најборојнији су и имају најборојнију одговорност, вели.
Одмах знам да од тога нема ништа.
Након првог Пуцња, од најбројније одговорности, дође се до најбројније Вјере, прије другог Пуцња.
Без обзира да ли Електротехничар, унутар Књиге говори о томе, или барем дозвољава да се то назире, јасно је да у подсвијести сваког политичког, јавног и интелектуалног муслимана у БиХ, стоје два оријентира будућности и наде.
Бројност и Територија.
БиХ није никад била Богумила, никад није била Земља Комшилука.
БиХ, та Насеобина, тај склоп неколико Сливова, увијек је била Земља Мржње и Крви.
То насљеђе се не може избрисати Илузијама као што су Богумили, Твртко, Завнобих и Комшилук.
Једини начин да Мржња опстане, јер се и не може искоријенити, а да се Крв прекине, јесте разлаз, по вјерским дејтонским Границама.
То ће се догодити прије или касније.
А дотад ће се свакодневно догађати корак по корак.