БАКИР

ИЗЕТБЕГОВИЋ

ПРИЈЕТИ РАТОМ

И ПРВОЦИРА ГА

Некувече је Бакир Изтебегвић имао велики интервју на некој сарајској телевизији.

Углавном је то било чаршијско паламуђење, међење, замотавање, увијање, позивање на јевтине географске емоције, транспаренција једног аматера политичара коме је синовство донијело положај Сарај Сулејман Хана.

Дакле, ништа.

Босна и Херцеговина која има оваквог Бакира Изетбеговића, не треба да брине за своју пропаст.

Плавуша га је, мада то није била ОБН тв, питала о томе како је рекао да има нешто вредније и од Мира и да је спреман то бранити. И директно је питала Да ли је Рат опција.

Изетбеговић је рекао да је Све опција

● у одбрани слободе земље

● њеног интегритета

● права да живите тамо гдје сте се родили

● тамо гдје су вам гробови предака

● у одбрани Устава

● у одбрани оног што сте добили једним мировним споразумом.

Сигурно је мислио на Федерацију БиХ и Србе који су се тамо родили. И на Сребреницу као мјесто рођења Душке Јуришић.

Ну.

Мислио је на Републику Српску.

Он у том интервјуу тријумфално помиње да је укњижена прва касарна Републике Српске. Касарна није битна, битна је територија Републике Српске.

Они, и Странци Усранци, Нато Територијалци, би од Републике Српске да начине Прошарицу. Да заузму Плато Мањаче и слично. То што су се Срби, много прије Кочића, горе рађали и што би и они имали право да бране мјесто свога рођења, то ништа.

Тај Бакиров одговор о Одбрани Мјеста Рођења, класични је позив на Рат. Кад им се за то стекну услови. То је мрачна колективизација свијести на запјенушаној тези Крви и Тла.

То је повратак у Златно Шешељево Доба. Свпска Земља је тамо гдје су свпски гвобови.

Без обзира што је Изетбеговићева пушка данас празна, што Нато неће бомбардовати Србе да би Бакир задовољно трљкао своју браду, и што Хрватска Војска, Зенге, ХОС и Говотовина, неће за Геоћаршијски Рачун нападати Србе у БиХ, њега треба узети озбиљно.

На његовој страни је Луди Ердоган. И сви они имигранти из Сирије и турског подручја, међу којима има много оних који ће се сутра уврстити у екипу за игру српскм главама по Озренима.

Он управо на тој релацији, са Ердоганом, може тражити погодан тренутак да се покрене један мали противсрпски рат, као што ће га, кад се стекну услови, и Шиптари покренути против Југа Србије, како би Сарајево ушићарило територију Српске, како би се, нпр Турска мало растеретила и како би се Европа почешала још мало по себи.

Стога Република Српска треба, на основу изворног Дејтона, да стално дјелује против неуставних институција и одлука из Сараја. Али не позоришно, не политикујући, не компромисерски, не београдски консултативно, већ прецизно, одмјерено, парламентарно, институционално.

И да реагује као што се реагује на крстарећу ракету. Десет минута по лансирању.

Бакир Изетбеговић је ладно пуштен да упути своју апелацију Уставном Суду, о Деветом Јануару. Па је произвео ситуацију да сви криве Српску и њено Политичко Вођство. Да се одмах реаговало, он би био кривац за тензије, раздор и обуставу процеса.

Зато је у политици Док Холидеј светиња. Прво пуцаш па онда објашњаваш.

ПОВРАТАК ЉУДИМА

МЈЕСНИ ОДБОРИ СНСД ИЗ БАЊАЛУЧКОГ ПОДРУЧЈА РАКОВАЧКЕ БАРЕ ПРИКУПИЛИ СУ ПОМОЋ ЗА ДЈЕЦУ ДОМА "РАДА ВРАЊЕШЕВИЋ".

СВАКА ЧАСТ.

ЧУВАЈ СЕ

ЛИДЕРСКЕ РУКЕ.

ПОЛИТИЧКА

СНАГА

КАО ТРАЈНА

КАТЕГОРИЈА.

Беспотребно мијешање Вучића и Политичког Вођства Србије уопште, у Референдум Српска, и резултанта тог аматерског сторијала, више него ишта, поручује Републици Српској да јој је потребна Велика Политичка Странка. Потребне су јој и двије. Али, засад, на видику има шансе само за СНСД.

Слаб СНС, скоро непостјећи, а то како Вучића добија гласове, то је за посебну анализу, омогућава овакво понашање Вучића. Које је тешко политички категорисати. Јер то није политика.

Његова изјава о томе да је љут јер се није држало договора пред сусрет у Београду, јер је Додик на некој телевизији изашао и рекао да ће Референдума бити и да је он имао других потеза и тактика, неће Републици Српској донијети неку штету, осим што ће јој отворити очи и рећи с ким и каквим имамо посла, а што је дијаметрално супротно ономе што од Београда очекујемо, Матица, Колијевка, Гарант Дејтона, Наша Браћа, али то може Србији отворити очи, да схвати да са оваквим Политичким Вођством неће далеко стићи. Не само према Бриселу. Неће се одмакнути од Косова увијек ће остати заробљеник тог камена о врату.

Вучић може да валерише и нијансира своје еквлибристике владавине изјавама, патетикама и конференцијама за медије јер СНС није Велика Политичка Странка. Јер није политичка снага.

И то је за Србију погубно. Србији више, као ни једној земљици распада и транзиција, нису потребне Громаде, Војсковође, Вође, Лидери, јер их не може породити и јер не могу ништа учинити. Потребна им је, Србији нарочито, Политичка Снага. Политички Артикулисан Национални Интерес. Кроз Политичку Странку. Јер, без живуће и реалне Велике Политичке Странке, у друштву, држави и нацији, нема Демократије.

Нема Демократије.

Република Српска има Савез независних социјалдемократа. За кога, у појединим такмичарским дисциплинама, гласа четвртина становника Републике Српске.

То је реална Политичка Снага.

Без обзира што се стало у њеној градњи, што се враћа назад, што се импровизује.

А једна од тих импровизација је и обиљежавање 20 година Есенесдеа.

То је отаљан посао.

Појавила се нека брошурица поводом те двије деценије. А ХДЗ је, прије неког времена приредио Енциклопедију. Мада је ХДЗ БиХ много мање учинио за Хрватски Народ него Есенесде за Републику Српску.

Отаљано је и све остало. Вредновање људи и актера. Одбора и изборних резултата.

Чернобилска посљедица Палатизације Странке.

Есенсде ипак има, једини, шансе да израсте у Политичку Снагу Српске. Јер има 180.000 чланова и јер никог другог нема на сцени. Есдеес је у стању Есенеса у Србији.

Што је Држава мања, већа странка јој је потребна. Не већи лидер.

У великој земљи не можеш ни организовати Велику Политичку Странку. Тамо мораш имати Путина.

Есенесде је требао да организује Референдумски Сабор.

Онда то више не би била Политичка Акција коју би ОХР, ЦИК БиХ, Сарајево, па и Београд, развлачили по окрајцима, старачама и рукавцима.

Онда то не би била ствар Милорада Додика и Александра Вучића.

Одласком у Београд, без обзира на став да се сви у Српску враћају јединствени и да ће се Референдум одржати, положај Републке Српске је ослабљен.

Ослабљен је и положај Србије. Само то Вучић не види. Јер, он кад каже Ја, мисли на Србију а кад каже Србија, не мисли нинашта.

СНСД се мора чвршће профилисати на технологији 2 х 3С. Као Странка Самосталности Српске. И као Странка Социјалног Савеза.

То значи, у националном стратешком интересу, идеја водиља, и пракса, мора да буде Самосталност Српске, или у оквиру изворне Дејтонске БиХ или изван БиХ. Та идеја подразумијева Двије Српске Државе. Која је много реалнија од припајања Србији. А ако би ова друга и била реална, Србија би за њу платила немилосрдно велику цијену.

У идеолошком смислу, Странка Социјалног Савеза значи окупаљње, представљање и бирање преставника, најширих слојева становништва Српске. Што мора бити економски потковано кориштењем природних и тржишнх могућности на основу здравог производног Приватног Сектора и државних предузећа као костура и окоснице свега па и НДД Сфере.

То значи да Есенесде треба добро да се престроји, преорганизује, да проведе Повратак Људима, да се ријеши губара, лишаја и мрмака.

ВРИЈЕМЕ ЈЕ

ДА СЕ БЕОГРАД

СТРАТЕШКИ

НАЦИОНАЛНО

ОДРЕДИ ПРЕМА

САМОСТАЛНОСТИ

СРПСКЕ

Како се распала Југославија, ми немамо Београд.

О односу Милошевића, и његовог разнородног вођства, према Србима на просторима бивше СФРЈ, и према Републици Српској, писао сам безброј пута. Увијек је почетак и закључак био да Милошевић није крив Хагу, међународној правди, богуоцу, већ Србији и Србима.

Тај национално недопустив импровизаторијум према Србима, са огромним примјесама дневне употребе, краткорочног кориштења и дугорочне небриге, наставио се и послије рата.

Није евидентирано да је неко из Београда дигао глас против Ешдауновог Синдрома, против недејтонског насиља над Републиком Српском и Србима у БиХ.

Увијек су лидери Србије, овдје, долазили са лименом шољом, на Казан Здравог Српског Национализма.

У протелој деценији, увијек је њима требала Република Српска. А увијек се представљало да Српској, и Додику, требају тамошњи лидери.

Београд је у односу према Републици Српској лимитиран Дејтонским Мировним Споразумом.

То су Специјалне Паралелне Везе.

Република Српска и не тражи више од тога.

Довољно је да Београд, сва Вођства и Лидери Србије, стално понавља да подржава чисту Дејтонску Позицију Републике Српске. У поетској слободи може да каже и Дејтонску Самосталност Републике Српске.

Ну.

Досад смо милијарду пута чули отрцано, противсрпско, Ми подржавамо све оно што се три Народа у БиХ договоре.

То може да значи и Подржавамо и оно на шта натјерате и приморате Србе и Српску.

Доласком Вучића, и његове софистициране Тенхологије Владања Конференцијама За Медије, ствари су се закомпликовале.

Вучића су убацили и дио Милошевићевог Оклопа који се у депоима Политичких Музеја води као Фактор Мира Региона.

Додику и Вођству Српске, Вучић је потребан саговорник не само због Братства и Београдства, не само због Специјалних Паралелних Веза, већ и због истјеривања на издајничку националну чистину Савеза За Промјене.

Вучић је то, онда, почео да користи у Факторисању Мира Региона.

А од Факторисања до Фактурисања, корак је мали.

Референдум о Дану Републике Српске била је добра прилика да Србија трајно лансира своју стратешку политику према Српској. Двије Српске Државе.

Дабоме да не може тако да каже. Али може да формулише Дејтонску Самосталаност Републике Српске. И да саопшти да подржава све што је на тој основи. Све што Дејтон није изричито забранио.

Овако, Вучић а и Додик, довели су се у ситуацију да их Међузај дресира.

Треба само погледати ко је, односно преко кога је, ишла режија и девастација тог непотребног састанка око Референдума. Па видјети, у позадини, маскирана иронично насмијешена лица Дресера.

Ако смо одлучили да идемо на Референдум, немамо више шта да разговарамо. Нити да ћутимо, како је, наводно, тражио Вучић.

А и тражити од Додика да ћути, исто је као и тражити од Вучића да Колинду, на мосту, пукне ногом удупе.

Ова сторија са Београдом и Референдумом, треба да послужи Републици Срској као очигледан наук.

Неки оријентири су јасни.

● Београд, Србија, односно Вођство Србије, неће никада ставити главу на пањ због Републике Српске. Нити може а нити треба.

● Кадгод се пружи прилика, Вођство Србије ће је искористити да употрирјеби Репблику Српску. Све до Книнске Употребе Срба. Једноставно зато што је то политика и што они не схватају Српство као ми. И што је том Вођству за употребу и игру, остала само још Српска.

● Република Српска је довољно учинила за властити Опстанак и Самосталност и може преузети одговорност и за Садашњицу и за Будућност.

● Са Београдом инсисирати на дејтонским СПВ. Али умјесто Паралелних, скратити и поједноставити, гдјегод се може, на Парене Везе.

● Републици Српској, док се не изроди Здраво Национално Вођство Србије, а то ћемо попричекати, сигурније је држати се Изворног Дејтонског Споразума него Београда по сваку цијену.

ПИК, ОХР,

СПК И АМАМБ,

УВЕЛИ СУ

БиХ У РАСПАД

Јучерашње ПИК – саопштење, још једна Овца Јаловица Босне и Херцеговине, само је споменик једној пропалој политици која је земљу довела до Немогућности. До Распада. До Предратног Стања.

Четворка коју сам иментовао, с тим што је у том процесу, Сарајевски Политички Круг прерастао у Сарајевски Бошњачки Круг, а ако се овако настави, биће то Сарајевски Бакиров Круг, дјеловала је невјероватно синхронизовано, обзиром да се ради о посве различитим намјерама, циљевима и геостратешким интересима.

Ну.

Ујединио их јединствен надциљ. Елиминација Републике Српске и Срба.

ПИК је најзлогласније протекторско унитаристичко гнијездо у историји овог поднебља. Да је Бенјамин Калај имао такво гнијездо, БиХ би се данас простирала до Манџурије а сви њени живитељи би се звали Мехмед.

Злогласни ПИК не постоји у Дејтонском Мировном Споразуму. За разлику од ОХР и Високог Представника. Али ни ОХР ни ВП, у том споразуму не постоје у овом монструозном облику, односно у облику у коме су дјеловали за вријеме од задњег дана Вестендорпа, када је наметнута БХТ, па до краја Лајчаковог мандата.

Злогласни ПИК се појавио у Лондону, 8. и 9. децембра 1995е. Као Peace Implementation Conference. Конференција за споровођење Мира је одржана са циљем да мобилише Међународну Заједницу да помогне усраној и напаћеној Босни.

Али њен закључак је био, без дејтонских основа, да се формира PIC. Peace Implementation Council. Савјет за споровођење Мира. Тад је одређено да Управни Одбор Савјета чине представници сљедећих земаља и институција: Канада, Француска, Њемачка, Италија, Јапан, Русија, УК, САД, ЕУ, ЕК и ОАК коју заступа Турска.

Могли су убацити и Аргентину. Да неку пријатељску одиграмо против Месија.

Сва та булументарна концилија дјеловала је под предсједништвом Високог Представника.

Након Лондонске Конференције, на министарском ниову PIC се састао пет пута. Тако и у Бону гдје су усвојена чувена Бонска Овлаштења ОХР-а и Високог Представника.

То су све биле противсрпске расистичке одредбе. Од којих су страдали и неки Хрвати.

Високи Представници су мијењали Уставе, смјењивали изабране и именоване, доносили одлуке и наметали законе.

Огроман је попис противсрпских а протихрватских одлука и намета Високог Представника. Од конститутивности свих свуда до Лајчаковог покушаја да се укине Ентитеско Гласање.

Све то је довело до привидног јачања Сарајева и његовог једновјерског мрачњачког Унитаризма. А у стварности, то је била изолација Сарајева, не само од Срба и Хрвата већ и од других бошњачких подручја.

Довело је и до противљења Републике Српске. Која је у протеклих десет година зауставила најезду еродимата из ОХР, Сарајева и Америчке Амбасаде.

Али повратак на изворни Дејтон није могла ни да отпочне.

Штета. Јер изворни Дејтон је омогућавао јачање бошњачких и хрватских подручја у Федерацији и јачање Републике Српске што је могло бити јамство да се БиХ барем географски држи на окупу.

Јер, како ствари сада стоје, и то је упитно. У будућности, не тако далекој.

Довело је до противљења и јачања Хрватског Територијалног Сустава. Формиран је Хрватски Народни Сабор, пропало је сарајевско бирање Хрвата у Предсједништво БиХ. Поново се говори о повратку Херцег Босне. Која је уништена као преткорак уништења Републике Српске.

Довело је до Референдума. О Дану Републике. Мада се десет година говори о најважнијем, Референдуму Самосталности.

То су, већ, кораци без повратка.

ОХР је омлитавио, као и PIC му. Сарајево је у безизлазу, још само један пенџер гледа на Ердогана. Америчка Амбасада је џаба градила нову зграду у Сарајеву.

Да су паметни, као што нису, у Сарајеву би подржали Хрватско обједињавање жупанија, вратили се на Десет Дејтонских Надлежности и сачували БиХ.

Јер. Нема више ко ратовати за њих.

КАМЕНОСТОЉЕ

У ПАРКУ СКУЛПТУРА 

АТЕЉЕА БМК

ПОЛИТИЧКА ПЛИТКОЋА

ИВАНИЋЕВИХ

ПЕДЕСЕТ ГОДИНА

Срби су једном, ко крмци у корито, улетили у Југославију. И тамо их је јебало уздуж и попријеко. А нису им дали да упале свјетло. Кад су га, напокон, упалили, кад се свињац распао, Срби полетили да јебу сами себе.

Ово мало Срба, који су се спасили послије тог југосрпског секса, у Републици Српској, утјерано је, дакле, не својом вољом, у Свињац БиХ. И стално нам подмећу корито и напој. И цокћу са Миљацке.

Није могла национално шарена и унутармрзилачка Југа, да опстане, али БиХ мора. Каже Радио. Међународне Заједнице и Сарај Чадор Бакирлије.

Има неких српских крмака који су полетили у корито Сараја. Савез За Корито и Напој.

Генерално, Срби треба да се добро чувају те Тамнице. Ако не буду били опрезни, биће им стих Из Југославије се  и излази али из БиХ никада.

Ово је Вријеме Прелома.

Његова филозофска политичка суштина у томе је што не траје кратко. А што свака српска грешка може да га скрати на један једини трен.

Коликогод мало Свјесних Политичких Срба било у Спској, морају да нађу памет и начин да пројектују Национални Интерерс тако да се никад врата на БиХ не затворе а остану закључана свана.

Наизглед непотребни, необавезујући и неправнопосљедични Рефередум о Дану Републике Српске, један је од најбољих стратешких корака у оставривању Националног Интереса.

Јер, Референдум мало даје али много спречава.

Поништење Дана Републике Српске је поништење Републике Српске.

Не треба да нас заслијепи љепота Аргентинског Танга па да не видимо његове појединачне кораке.

Младен Иванић, један од безвреднијих политичара Републике Српске који се стално, управо због тога, што је као измрвљени стиропор, држи, а незаслужено, на површини, имао је ових дана, у свом преокретном србовању, тезу да Девети Јануар треба прогласити Даном Државности. Ако се Дан Државности прогласи неуставним можемо увести Дан Осамостаљења Републике Српске. Па, онда, Дан Независности. И тако наредних педесет година. Рече он.

Јасно је да Младен Иванић посједује неодољиву плиткоћу дугорочности.

Он би нас оставио петсто година под турцима.

И увијек власт да буде у Сарајеву.

Сарајево да нам укида а ми да се кријемо по брдима, по шумама и горама.

Јебо Тисебе. Финац, познати Национални Стратег.

Република Српска мора политичку сцену отворити друкчијем типу политичара.

Јер, ови политички неошколовани, какви су и економисти, национално несвјесни, какви су сви плиткоџеповићи, политички рециклирани, какви су социјалисти централног и општинских комитета, екстерно накондомљени, какви су демократски прогресисти, промјенаши и гадљивично, не могу одговорити тренутку и будућности.

Могу само да кажем.

Грешка Срба са срљањем у Југославију исправљна је њиховим нестанком на цијелом том простору. Осим Подбеоградовља и Републике Српске.

Грешка Срба са остајањем у БиХ, и нечињењем Осамостаљења, може се исправити само потпуним нестанком Срба Овдје.

Од тога треба да почне сваки млади политички човјек, са амбицијам јавног и политичког дјеловања.

Ако ти, ујутро, прво наумпадне Брисел, не бави се политиком.  

КАМЕНИ НАМЈЕШТАЈ БМК

БиХ ЈЕ

ДОШЛА ДО КРАЈА.

САД ГА ЛОМИ.

О томе говори и преддраговољачка приземна елаборација Усташког Унука, Зокија Милановића, као и забијање прста у око Србији, обустављањем истраге о одрону на Вучића. Које, додуше, није ни било.

Разлика је, када су ови екстерни знакови у питању, само у томе што из Хрватске то виде а из Србије не виде. Па им Чадор Бакирлија, како овом приликом зовем Сарај Државу Бошњачког Политичког Круга, поручује да су унутрашње тензије предразлазне. Или предунитарне.

Сви знаци, уназад двије, три, године говоре о томе да је БиХ ударила у Зид.

Говоре о томе да је дошло вријеме за пјесму Милића Вукашиновића. Сад Га Ломи.

Само још да Могерини затражи превод.

Или ће се унитаризовати, што значи укинути Републику Српску. Или ће се мирно разићи. Са неким конфедерацијским, трећеентитетским или унијатским, међукораком.

Трећи Ентитет, рјешење Хрватског Националнотериоријалног Питања у Федерацији показатељ је Времена Прелома.

Ако Бошњачки Политички Круг не прихвата рјешења Трећег Ентитета, то је поуздан знак да процјењује да може срушити Републику Српску. И по цијену рата против ње.

Који су битни догађаји, који су претходили овом Времену Прелома.

● Програм СДА који пројектује БиХ састављену од регија.

● Инсталирање Савеза За Промјене. Српских Потурица. Српских Бриселаша. Српског Политичког Тројанског Коња.

● Муслимански гласови за Иванића.

● Каменовање Вучића као знак Српској, Србији и Србима, да Мира нема, да Рат није завршен.

● Напад на Дан Републике.

● Напад на Војну имовину.

● Одбијање Пописа и његово потоње лажирање.

● Хајка на Референдум.

● Љубав Бакира и Ердогана.

● Финансијске блокаде Републике Српске.

● Дроњак Стрит Копиладијаријум. Као покушај да се покрене Бањалучки Мајдан.

● Пузање синдиката по Народној Скупштини Републике Српске. Као покушај заузимања Раде.

● Протест Опозиције у Бањалуци. Као покушај окупације Главног Града.

● Обустављање истраге око Вучића и каменовања. Као јасан знак Србији да неће моћи да се мијеша, односно да учини било шта.

● Човићево преузимање Бриселског Иргетлука јер Сарај и Чадор Бакирлија не желе тиме да се баве.

Када се погледа у колико ових, и у другим, непоменутима, тачака учествује Савез За Промјене, или има везе са њима, јасно је да је БПК схватио овај мандат као преломни. Да је СЗП у Српској побиједио прије двије године, све би било олакшано.

Сада ће БПК и Чадор Бакирлија да преузму иницијативу.

Стога заједничка вјежба Полиције Српске и Полиције Србије није случајан догађај на коме су мало Николић а више Додик показивали своје предсједниковање.

Али није случајан ни долазак амбасадора Кине и Русије на обиљежавање 20 година СНСД. Није то само због посјета Додика Путину или сам због изградње ТЕ Станари.

Стога је и у ПИК-у дошло до нејединства. А то је досада било незамисливо.

Република Српска треба пажљиво да вуче своје потезе. У складу са Класичном Дејтонском Позицијом. И уз покриће у Народној Скупштини. Међу првима је свој Попис и свој Бирачки Списак. Заштита своје територије коју Сарај и Нато пакт зову Војна Имовина.

Треба да узме у обзир Русију и Кину.

Треба да узме у обзир Зокија Јаду Милановића. Јер, то што он говори Бранитељима, није лапсус оф рекорд већ Политичко Сазнање у Хрватској.

Треба да искористи Србију колико може. Али искључиво у сврху Самосталности Српске.

И треба да се дугорочно, национално стратешки, прпреми. Јер, ово стање Сад Га Ломи може да траје мандат, два, деценију...

ГОСПОЈИНА

У ПАРКУ СКУЛПТУРА

ОРАХОТУЦ.

ДРВЕНА СКУЛПТУРА,

ВАСИЋАРТ.

НЕШТО НОВО, РАДИ СЕ

СРПСКИ

ЦИКЛИЧНИ

ЦРНИ

ТАЛАСИ

Има нешто немоћно у Чојеку, нешто што га гони и води у још већу Немоћ. Има Људи који не знају куд би па окрену назад. Који не знају шта би па стоје у мјесту и серу подасе како би осталим пролазницима, на стазама и богазима, рекли како је све труло, усрано и смрдљиво. Има Људи који су неспособни да серу пред другима, али су упорни и инсистирају на томе, а још су неспособнији да серу сами са собом. Одавно је неуки Народ о свему рекао све. Па и за такве протуве. Онај ко није радио ништа зна све. Онај ко стално има прољев, све зна о тврдој столици.

Срби, као и сваки народ, имају много добрих особина. Стиде се, мало, да о њима еглене, не воле да их истичу а још мање им се да да их развијају, унапређују и усавршавају.

Али, зато, имају пар лоших особина које умију да распростру по сваком живом јадничку српскога рода. Да их, те несрећне лоше особине, дигну на пиједестале и учине важнима, да од их сачине и цркву, и хоризонт и гроб. Да из њих рађају јавне јунаке и укивају их у небеса, како би они, обични инокосници, остали и даље мали и небитни.

Понекад се чини да вијековима изнова доказују како се у небо, у висине, диже само оно што је празно и лагано.

Те негативне српске особине могу да обликујем, уз одређена уопштавања, као

● Вашаровање, шаторовање, претварање Друштва у шатор и вашар

● Разгологужење

● Трачање и ојетрвљење

● Обезвређивање и облаћење

● Омржњење без отрежњења.

Прије Ратова Браства и Јединства, у СФРЈ је, у једном времену, био у моди Црни Талас у филмској умјетности. Која је, иначе, у тој Југославији била на великом ауторском и креативном нивоу. То није била тржишна индустрија али јесте била Креативна Индустрија. Данас, у земљурцима овим, није од тога остало ништа. Данас су велики глумци Зоки Милановић, Александар Вучић. А у позадини кадра стоји и ћути, Бакир Изетбеговић, епизодист. Редитеља и режисера одавно нема. Све се одвија и игра само.

У том Црном Таласу Филма сконцентрисало се извјесно друштвено и стваралачко незадовољство Соцјализмом, Самоуправљањем, Југославијом. Па се, онда кренуло, у заблаћивање Црнилом.

То је СКЈ мудро препознао и оштро искритиковао. Такорекућ, елиминисао. Зашта нисам био, дабоме. Али сам, у себи и ликовао. Јер, тај Црни Талас није садржавао и имао никакво рјешење или алтернативу. Да је то било барем на нивоу Српског Лажног Либерализма или Панјугословенског Филозофског Праксисизма, ибожепомози.

На тој матрици Црног Таласа, послије је уздигнут Истребљивачки Национализам, који је срушио све. А сада се види да није имао алтернативу ни рјешење за било шта.

Србијански Срби су ове особине развили за златне медаље на узастопоних четири, пет Олимпијада.

У Српској, која ме више занима, неке од ових особина још пишке у пелене, неке су почеле да пужу, неке су у ниском старту а неке и трче.

Разлика је између овашњих Срба и србијанских Срба. И ми их у тим, неким, дисциплинама никада нећемо стићи. Али имао својих златних умијећа на којима нам могу и да завиде.

Овдје се у јавном и политичком животу, јер, културни, интелектуални и просвјетни, потпуно је угашен и затрвен, искристалисало, у годинама послије рата, неколико њутнових закона друштвене и националне физике, који су, као и стварни, стигли дотле да се не пропитују, не провјеравају, не тестирају у лабораторијама.

● Што Црње То Боље. На томе њутновог закону дио политичке артикулације гради своје политичке подлоге и платформе за управљање НДД Сфером. Добро што то раде периферци. Али то је постала и животна политичка линија Српске Демократске Странке. Која ће радо себе назвати Државотворна. Јер јој је Српска и Демократска, очито, премало. Такву политику Есдеесу намеће Босићево Вођство. Које није ништа изградило, чак ни Тупајићев Аеродрома на Сокоцу. Али прецизно зна колико је украдено од свега што је у Републици Српској досад изграђено. И то је њихов Квадрат Над Хипотенузом. У то се не сумња.

Босићево Вођство од Есдееса чини Колективног Васковића.

● Форсирање Лажи. Нпр Дужничко Ропство Републике Српске. Сви су спремни да о томе причају. Чак и они, економисти, који знају да сателити имају посебне камере, кад снимају земљу, чији зраци могу да прођу кроз дужнички омотач. Јер, цијела Кугла Земаљска живи у дуговима.

При томе није битно да ли је задужена Федерација, Хрватска, Србија. Важно је да пропадне Република Српска.

● Теза да је бити против Власти, аутоматски бити поштен, независан и слободоуман. Јер сви су у Власти неспособни, непоштени, зависни и криминални. То што их је већина бирала, на демократским и слободним Изборима, то само, кобива, доказује поштеност Црне Мањине.

● Трач постаје основна јавна, политичка и страначка технологија. Њу је, овдје, први, сименсовски савршено, проводио Есдеес. А онда је преузео Есенесде. За унутарстраначке потребе. Тако да је почела, Технологија Трача, да излази и изван организацијских меандара Есенесдеа, у економске, кадрвске и територијалне сфере Републике Српске.

Све су то веома опасне болести. За НДД Сферу. За Нацију Државу Друштво. Јер Црнило Ума, Јавно Црнило, Политичка Мрклина, захватају умове који их генеришу, замасте их, зацрне, учађе, умркну, преко сваке мјере па се то, временом, спече, скори, сасуши, да ни малим прстом не можеш да мрднеш. И ништа не можеш да видиш. Та парализа се простире и на цијело друштво и јавност.

То постаје Самоуништавајући Нихилизам.

Ништавило Властитих Њедара.

То је назадак људске свијести. Чак и Марксисти, који су испаметовали Револуцију и уништење претходног поретка, власништва и морала, послије су лансирали синтагму Критика Свега Постојећег.

Српско Црнило Јавног Ума лансира синтагму У Црно завиј, у Црно закопај, Црним прекриј. Све. Не питајући се Куда, потом, и сучим, да кренемо.

Филозофија је то окатактерисала као Националну Аутодеструкцију.

Срећом, код нас у Српској, то је још на нивоу трагичне Поробосићевштине, смијешног Михаљчишћења или оџачарског Беентевеисања.

Што нас не ослобађа лијечења.