СЛИКА ИЗ ОСАМДЕСЕТ И НЕКЕ.

УЉНИ ПАСТЕЛ.

ФАЦЕ.

ИНСТАЛАЦИЈА.

РУНОЛИСТ

СА ШАТОРА.

ЗАСЛУЖУЈЕ ОКВИР.

СТРШЉЕН СЛОМЉЕНОГ КРИЛА

СЛЕТИО МИ НА ЛЕЂА, УЗМЕМ ГА У РУКУ И ВИДИМ ДА ЈЕ КРИЛО ОТИШЛО, РАДИ АЛИ НЕМА СНАГЕ ЗА УЗГОН. СПУСТИМ ГА НА КУТИУ БОЈЕ. ШТА ЋУ. ЈЕДВА САМ СВОЈЕ КОЉЕНО САНИРАО, ЗА КРИЛО НЕМАМ МОЋИ.

ТРИ ЉЕПОТИЦЕ

СЛИКА ОД НЕКОЛИКО ЛИНИЈА И ПАР КОМАДИЋА КОЖЕ.

ШТО РЕКО ПИКАСО, ПРЕПРАВЉАМ, УБИО САМ СЕ ДОК, У СЛИКАРСТВУ, НИСАМ ПОСТАО ДИЈЕТЕ.

ЈЕДАН СТАРИ ПЕЈСАЖ

И НЕКОЛИКО

НОВИХ СЛИКА

ОД

КАДРОВСКЕ ПОЛИТИКЕ

ОПАСНИЈА ЈЕ САМО

КАДРОВСКА АНАРХИЈА

Сјећам се једних избора. На Сокоцу.

Двоје кандидата за Народне Посланике. Млади и лијепи, дјеца Есенесдеа. Ни налик, ни близу, локалним феудалним менаџерима.

Изашли заједно за говорницу и испричали пуној дворани, наизмјенично, по неколико лаганих порука пуних оптимизма и полета, без фразетина и препричавања шефових говора.

Нема ко није био одушевљен.

Дабоме. Нису могли да прођу јер је гласачко тијело Сокоца мало за посланика.

Једно од њих је, некидан, нападнуто ножем од стране неког двиљака чији син није запослен у Шумском газдинству, гдје је дотични директор.

Друго је, након распуштања општинског одбора Еснесде Соколац било именовано за привременог предсједника па се, искрено, борило за нову организацију странке. Све док Феудални Менаџер није повратио утицај и растјерао Те Будале. Како се иментују они који не слушају Феудалног Менаџера и Шефида.

Тако је Кадровска политика Есенесдеа, као владајуће странке, изгубила битку против једног Феудалног Менаџера. Не први пут. И све чешће.

Двоје младих људи је непотребно шиканирано и изложено малтретирању и прогону.

Више то нису они млади кандидати за Народног Посланика, раздрагани и весели, заједно за говорницом.

Феудални Менаџер, међутим, остао је на свом мјесту. За својом говорницом.

Цијеле Српске Шуме су, такође и скоро, због кадровске политике, постале резерват међеда.

Јер тај дивљак који је ножем, на Сокоцу, напао директора ШГ, на неки начин је издејствовао пријем свог сина у једно друго, сусједно газдинство, па је то заустављено након инцидента.

То говори да није проблем у том дивљаку са ножем већ у кадровској мрежи која је прекрила Шумска Газдинства и Шуме Српске.

Откако је политичком моторком усјечен Неђо Илић, Шумама Српске нема провидне гране.

Тада су Шуме Српске пословале позитивно, имале организацију, имале кадровску политику колико толико сређену, предузећа су била затворена за локалне силеџије и мафијаше.

Сада се све враћа на старо.

Феудални Менаџери су учествовали и у усековању главе Неђе Илића. Који је у свим судским процесим који су били покренути, ослобођен. Медији који су писали против њега требало би сада јавно да попуше курац тим Феудалним Менаџерима. Не мора да буде пуно публике. Нека буде неки њихов фоторепортер или сниматељ.

Некако са тим догађајима, кренула је и девастација Кадровске Политке Есенесдеа.

Некако од тада свако је могао да буде свашта.

А то тако не иде у озбиљном животу.

Ни на сточној пијаци не можеш да продајеш катранисане жељезничке прагове.

ЕСЕНЕСДЕ

НИПОДКОЈИМ

УСЛОВИМА

НЕ ТРЕБА

ДА УЛАЗИ У ВЛАСТ

НА НИВОУ БиХ

Ејебига.

Чак ни епохални, историјски и мисионарски српски Савјет За Промјене, није Сарајеву и Насеобини БиХ, донио бољи живот, јужни вјетар и у главу метар.

Власт нестабилна. У тоталној Комши. Коми. Пошто се Комшић показао као играч ни за рају ни за тим већ за хаустор.

Јебо Вас Комшић. А и Савез За Промјене.

То је моја најкраћа, бесплатна, политичка анализа за Неке Амбасаде.

Сада се Бакир чеше иза ува.

Ствар је изгледала идеално. Увукли Србе, наивне, пробосанчили их, добили Иванића који га током мандата никад неће потегнути, ни увето а камоли Вето, добили Комшића који је наиван ко паришка собарица, у односу на Злагумџију Златагана, добили Звиздића, који ће да слуша јер не зна ништа, елиминисали Есенесде, заобишли опасног Фахрудина Есбебе који константно јебе, од неког Бакировог ратног накита и новца до најмањег сарајског кримонца.

И онда се све покварило.

Сада, у босанском лонцу, који је проврио, треба повадити неке комаде меса и замијенити их новим, додати и неке зачине, тражити нове начине, а све представити као озбиљну Власт, да се не осјете сплачине.

Коло је дошло до Фахре Радончића и Есбебе. Који су се одмах опредијелили да ће бити опозиција.

То сам, тада, оцијенио као знак да су озбиљан пројект и да неко кормилованији стоји иза њих.

Сада Фахро млати сабљом по Сарају, суче ставове по три копља унапријед и по седам копаља на Бакира. Желећи тиме да што виже понизи и побије Бакира, и Есдеа, у случају да овај морадне да прихвати улазак СББ.

Пошто је дао интервју и бањалучком Пресу са много С, и пошто је рекао да је, у неким мозаицима, логично и да Есенесде уђе у власт, и ја сам почео да се чешкам иза ува. Ко Бакир.

То је знакородно.

Немој да Независне то промовишу, провуци кроз неке друге медијуме.

Суштина је у Есенесдеу.

Фахрин интервју читам као самонуђење Есенесдеа, за улазак у власт на нивоу заједничких органа. Или, барем, једног дијела Есенесдеа.

Есенесде не треба ниподкојим условима да улази у власт на ниову тих незаједничких органа и на ниову БиХ.

Тиме би Есенесде преузео одговорност за реформску унитаризацију, пристао на њу. Тиме би своју политичку идеју Референдума довео пред свршен чин закључавања и бацања кључа у мутну ријеку. Тиме би показао да јој је стало до гузотеља као и Савезу За Промјене. Тиме би амнестирао Сазап за издају Српске и Српства.

Вишегодишњи је пројект трајао, и реализован је дуго, мада су избори прошле године мало покварили киберниетику, да се Есенесде и Република Српска уклоне из власти и заобиђу, на том усраном беха нивоу.

Сада пројектанте и реализатре треба пустити да срчу оно што су скували.

Нема бољег корака за Самосталност Српске од Нестабилности Сарајевске, БиХ, Унитароидне Власти.

Ако није било мјеста за мозаик СНСД – ХДЗ – СДА, као тролист тронационалног учешћа у власти, нека се, даље врзмају по политичким хаусторима.

Игнорисање Сарајевске Синије Власти, стратешки је потез за Републику Српску.

КАКО ЈЕ

ИЗ СВИЈЕ СВЈЕТОВА

ИСПО ЈОЗО

Јозо је мој друг.

Мада он то и не зна.

Ми смо другови преко пива. Ја му платим пиву, покаткад. Зато што је пиво његов најбољи друг. А преко њега, онда, рачунам, и ја.

Јозо је чојек који већ деценијама ода са пола пластичне флашице ракије, пола крува и пола пиве. Са неким старим ранцем, или врећом, на рамену, са свом одјећом коју има и са ципелама које се крваво боре да не спадну са његових тешких, спорих и тромих ногу.

За Јозу нема времене, годишњег доба. Он је увијек исто бучен. Све је ту што има и све је туђе.

*

Јозо је, прије рата, живио у Њемачкој. Тамо је отишао на рад. Био је варилац. Прва лига. Његов вар је био као змија шарка од неколико метара. Увијек иста шара, увијек иста рука, увијек исти ритам заваривања.

Јозо је, кажу, имао руку ко дизелка. Не мрда се и не помијера се. Ко да вари по шинама.

Радио је Јозо. Радиле и Дојч Марке.

У неком друштву, Јозо је дошао до неке дроге. И зашао тамо. Неки кажу да је то била травуљина. Неки веле да је то било оно са иглама.

Углавном, о томе нема детаља. Нико ко је тада био уз Јозу Вариоца, није близу, на очима и на ушима, да се чује и сазна шта је стварно било у Њемачкој.

Нијемац, ко Нијемац, не признаје никакву дрогу послије Хитлера. Лос, лос, цурик у Југозлавиу, рекли су Јози.

Јозо је дошао у своју Југозлавиу. Жени и дјеци.

Жена покупила дјецу и некуд отишла. Напустила Јозу. То је било прије Рата.

*

Онда је дошао Рат.

У мјесту, по коме данас ода Јозо, живјели, већином, Хрвати.

Како је дошао Рат, они отишли. Причају људи да је било неких дугова према Србима из Другог Свјетског Рата. Оног усташког. Па нико није хтио да чека суд без пресуде.

Док се Јозо снашо, осто сам.

У Јозино мјесто дошли људи, несретници, из Хрватске.

Мало је Хрвата остало.

Мада је Јози свједно.

Његове нације су по пластикуше ракије, по крува и по пиве.

Ода Јозо по мјесту, тако, у свако доба дана. Некад изгледа да је негдје нешто радио па иде кући. Људи кажу да негдје, горе, има Јозина кућа.

Али то са радом није вјероватно. Јер, Јозо једва ода по црној земљи. И он не може ништа да ради.

Када се неко од људи не умилостиви, Јозо, пред продавницом, моли да му неко купи по крува.

Увијек се нађе неко ко да неку пару.

Онда му Јозо зна да запјева.

Ево душа, ево тело, ево све живо.

Пјева Јозо и грли сам себе, тражећи својим црним рукама властите плећке.

Тако показује љубав и захвалност.

Ево душа, ево тело, фала Београде.

Они који су моћнији и млађи, надничари и сеоска засиједала, а сједе у ладу иза продавнице, свако на својој гајби, и већ су је располовили, питају се понекад Од чега је Јозо.

Јозо се довуче до касе. Издалека пружа марку за пиву. Као да жели да каже Ево, имам да платим.

Кад је добије, одлази, ко да има кугу, негдје у лад, на земљу, на траву, није важно. Спусти своју врећу, пластикушу жуте ракије, пола крува и постави пиву у центар свог свијета.

То је тај Јозин круг из којег он не излази и никог не види. Потегне мало ракије, откине мрву крува, залије пивом. И гледа негдје гдје нема ни људи, ни свијета, ни муке, ни туге. Па, опет, испочетка.

Кад га ракија и пива свладају, а помогне сунце, које изађе и сагори ладовину, Јозина глава се угрије ко оранија за мело и он заспи на свом рамену, налакћен.

У тим продавницама, кадгод навратим, оставим по неколико марака. Кад наиђе Јозо, дајте му пиво.

Све некако мислим, шта би да сам ја Јозо. Или да је неко мој.

А и срамота ме. Можда Јозо, однекле, гледа у мене, па, у себи, каже, како неће да дадне пиву, није запо у живот ко ја.

Нисам никад помислио да му пива није добра. Она ће наћи Јозу. Ако је не платим ја, неко ће други.

И данас видим Јозу. Улази у једно двориште. Добро ода. Није толико пјан. Можда ће му неко дати ручак. И по крува за сутра.

Али. Свијет му нико више неће дати.

Јозо је испо из свије свјетова.

Како он из њих, тако и они из њега.

Понекад, на тим гајбама, сједим са људима, па крене прича о рату. Тако сам нашао једног који је рањен на мојој некој линији, неке године, око Добоја.

Свако исприча своју тешку муку. Мало се пожали како то ником више није важно. Како смо поиспадали из воза. Поиспадали будале. Па се разиђемо. Више нико немере да пије. Од муке неке.

Одазећи, увијек видим Јозу. Налакћеног како спава. Онда се усправим, одам ко Сава Ковачевић. Народни Херој. Све ми се чини да ме ни рат није избацио из тих мојих свјетова. Какви су, такви су.

Ко што је Јозу неко зло избацило из његових, и из туђих, и из свих свјетова.

А ни чеп са полуоке није испалио ни на кога.

*

Ево душа, ево тело, фала Београде.

ЈЕБАЋУ МАТЕР

СВАКОМ КО МИ

ОДСАД БУДЕ

ПАЛИО

ПРЕДСЈЕДНИШТВО БиХ

Двојица инокосних грађана пресвијетле, миле, демократске и мултиетничке Насеобине БиХ, оптужени су за паљење здања Стејт Чаршија Департмент, у којем столује троглавито земљано Предсједништво БиХ.

Један је дијелио хуманитарну помоћ у виду молотовљевих коктетла, то су оне флаше бензина из којих вири тијењак, крпа, исто натопљена бензином или газом, да се не угаси приликом бацања исте, и која се, дакле, упали па баци, и кад падне гори све што је литра бензина полила, а други је оптужен за носање упаљача око Стејт Чаршија Департмента, којим је у неевидентирано вријеме запалио једну завјесу у ентеријеру истог.

Ништа од тога неће бити, ко што гледам очима.

Осом што је, политички, најебао Горан Зубац, директор СИПА. Јер није одо за тијем инсаном који је носо фајерцак.

Демократију Фајерцака, Канистера и Молотовољевог Коктела, подржавала је, отворено и јавно, организована политичка снага СББ. Толико, да је изгледало да та Странка стоји иза кантонално-државних Паљевина.

Истовремено стиже вијест да БДА, Бакирова Демократска Акција, води преговоре о тим неким постизборним већинама. Мртва је, значи, трка, између резултата Пописа становништва и успоставе нормалне постизборне власти. Ко ће прије.

Преговори се воде са лидером СББ, Фахром.

Вијест каже Фахро мијења Звиздића.

Не знам тачно ко је Звиздић. Фахру знам.

Има стратегију. Одмах рекао, послије избора,  Са овим Бакировим, Есдеа, нећу никуд.

Ну.

Времена се мијењају.

Сад ћемо да видимо ко је коме држао Фајерцак.

Пошто се, у Сарајеву, не може држати свијећа.

Мислим да је у Босни и Херцеговини највећи проблем што нико не схвата да је најсвјетлија ствар тај Фајерцак.

Највидљивија. Нисам се прецизирао.

Република Српска је нешто схватила од те Сарајевске Таме. У десет година власти СНСД и Коалиционара. Есдеес још није схватио. А не зна и да неће никад ни схватити.

Највећи проблем је то што нико изван Сарајева, од Бошњачких Политичких Снага, то такође не схвата.

Да Бакир управља цијелим Чадор Мраком. Обрнуто пропорционано својој политичкој неспособности.

Нешто мало је покушао Злагумџија, па је врло брзо прднуо у чабар. Као и Силајџић прије њега.

Сада ли је на реду Фахрудин.

Сарајево је ноћ.

Ноћ једног или два свица.

Само је проблем што то Сарајево, Сарајевски Политички Круг, односно БЧР, Бакир Чадор Раја, желе цијелу БиХ да претворе у Мрак једног фајерцака.

Есдеес да схвата, и да мисли добро Републици Српској, сад би требао изаћи из Сарај Власти. А Есенесде и Коалиционари не би требали ни погузици да се почешу, да уђу.

То би био потез од стратешког Националног Интереса Српске.

ЈЕДНООКИ ДОБРОЋУД

тополовина, није за вањско излагање, може продаја, немам простора да све држим у атељу. Може и много другог на продају, нема одређене цијене, само да понуда није понижавајућа.

НИЈЕ ПОМИРЕЊЕ

ВУЧИЋЕВ АУТОПУТ.

ЗАТРПАШ БАЗИЛИКУ

И ИДЕШ ДАЉЕ.

СРЉАШ ДАЉЕ.

Мало спина, мало кина.

У погледу Вучићеве иницијативе о установљавању једног југословенског дана почасти свим жртвама Братства & Јединства.

Против чега сам, апсолутно. И било чега Југословенског, братственог и јединственог. Чак ни тржишта. Иако сам дијете те Југославије, која ме је отхранила, школовала и запослила. Не преко везе.

Али. Ако ником није ваљала онаква Заједничка Држава, не можеш је замијенити Заједничким Сузама.

Ако је Заједништво било лажно, Сузе ће да буду стварне. АлуК.

Ма. Не једите елементарна историјска говна.

Видим. Талијан Фратини, њихов Црнадак, каже да је Вучићев потез Велики Искорак. Али је жалосно што није наишао на одоборавање.

Други Спинаши посипају нас причом о томе како је Вучић предложио епохалну европску ствар, послије Брантовог клечања у Пољској, али ништа од тога, само је на чистац истјерао Тачија, Милановића, Бакира.

Па зар њих треба тјерати на чистац.

Чисти су ко најчистије Зло.

Вилијем Монтгомери, бивши амерички амбасадор на Балкану, а сада на трајном боравку овдје, реалнији је, као да је Цијаш а не Дипломат.

Каже. Подјеле у БиХ су веће него прије рата.

Дабоме да су веће. Због подјела је све и покренуто. А са њима је све и почело.

Трендови не кривудају. Они иду праволинијски. Понекад мало успоре, застану, неко се завара, али наставе даље праволинијски, правотрендовски. Трендови нису Криве Дрине. Они, чак, и не дозвољвају да неко покушава да их исправља.

А у БиХ, мада и на другим мјестима, Мржња је тежак тренд. На том пољу расту Подјеле, не треба КАН, НПК, ни Уреа, не требају хербициди, пестициди и инсектициди. Мржња не дозвољава да ишта расте око ње. Њој ни кромпирова златица нема приступа.

У таквој ситуацију, ситуацији Босанске Мржње, гдје је вријеме распада појединих елемената и по неколико милиона година, у ситуацији хрватске мржње према Србима, бошњачке још фундаменталније, српске према Шиптарима, и обратно, мијењати Трендове Мржње јевтиним кинеским кофетима као што су Пружена Рука или Заједнички дан Сјећања, може пасти напамет само оном ко мора или оном ко не схвата ништа. Не у Политици, већ и у жувоту.

Ну.

Пошто се у то укључио и Фратини, а разумијем да Талијани боље разумију Србе од других аустроугара, мене наводи на сумњу да то са тим Југо Помирењима може постати нови спин међународне заједнице, Странаца Усранаца. Стварање виртуелне помириљиве Југославије.

Што није нелогично. Јер се тако лакше може управљати већим простором и јер појединачни лидери, и државуљци, онда, губе на важности. У смислу, зајеби Миле тај Референдум, видиш да је Вучић постао Свјетионик.

Мада треба сачекати још озбиљнијих знакова за такву моју констатацију.

ШТО ИЗГУБИШ

НА ИЗБОРИМА,

ИЗГУБИШ

И НА ОПОЗИВУ,

ПРИМОПРЕДАЈИ

И КУПОПРОДАЈИ

Плови патка преко градишке скупштине, магла свуда, магла око нас, и гуске у магли, а нигдје обале за спас.

Врховни суд је поништио пресуде око промјене скупштинске већине у Градишци. То значи да се међа враћа на старо мјесто, сикире се враћају на рамена и завада треба да почне испочетка.

Тако су некакав локални политички догађај, какви су избори и примјена изборних резултата, такозване Народне Воље, постали предмет парничења по судовима.

То може да значи само двије ствари.

Да то изборно законодавство не ваља.

И да је степен организовања политичких снага и друштвених односа кренуо опасно према дну.

Дабоме да сам био будала, за све у Есенесдеу, када сам, 2010е, рекао да ћемо 2012е игубити изборе у Српцу и Градишци.

Са толико јаком организацијом, вишемандатном влашћу и огромним улагањима уназад десет година, игубити изборе, може само Политичка Дилеја.

Србац, Градишка и Вишеград Бермудски су троугао Есенесдеа.

У Српцу је остао само локални кочијаш Јово. Сви остали су отишли у Бањалуку, Републичке Органе повлака Институције и у Сарајево.

Па су локални избори изгубљени.

У Градишку је стигао аутопут.

Па су локални избори изгубљени.

У Вишеграду је никао Андрићград.

Па су локални избори изгубљени.

Избубљени су због свега тога. Јер, Организоване Политичке Снаге, Есенесде, такорекућ, нису умјеле и нису хтјеле да имају контакте са људима и да људима објасне, пренесу, покажу, појасне.

Нећу ја, само ће се.

ОћеК.

Потом наиђу идеје о опозивима, о референдумима, о промјенама скупштинске већине, о постављању својих кадрова, о врбовању, куповини и пребјезима одборника.

Имају више идеја него Едвард Кардељ.

То се у пракси зове Политичко Дојебавање.

У Грахову је такође био опозив начелника који је из Есенесдеа.

Ту има много више улоге Есенесдеа него свих других политичких субјеката заједно.

Очито је да је у Есенесдеу на сцени извјесна доза анархије и комбинаторике. Локални феудалци, менаџери, тајкуни, мајкуни, шефиди, ФМТМШ, генеришу све те непотребне постизборне радове.

Са једним јединим циљем. Да би себи и својој групи, омогућили колач, мед, кашику или дио.

То веома мало везе има са Есенесдеом као Политичком Странком и њеним будућим резултатима.

То слаби Есенесде. Чини је играчем који хоће да побиједи када се утакмица заврши.

Нажалост, локалну организацију су поклопили ФМТМШ и диргују темпо.

Пораз у  Бијељини, на прошлогодишњим изборима, велика је показна лабораторија до чега могу да доведу јаке снаге ФМТМШ, толерисане и његоване у току неколико година.

У мојој политичкој теорији то се зове Потреба за Органиазационом Рестаурацијом.

У животу, нарочито политичком, то зе зове Повратак Људима.

ЗАШТА САМ

А ПРОТИВ ЧЕГА

Пишем, дакле, опредјељујем се.

Кад хоћу да пишем ради писања, слика, људских карактера, женске љепоте, љепота Рата, скица времена, филозофије живота... пишем романе.

На политичком блогу аутор мора да буде опредијељен и да се свакодневно опредјељује.

И ту је у тешкоћама. Као и Политика уопште.

И Политика неке странке, неке власти, неке коалиције, има своју идеологију, своја трајна опредјељења, своје дугорочне трасе. Нема их пуно, али има.

У свакодневној политичкој бици, та трајна опредјељења и дугорочне трасе не могу да се стално истичу и инвентаришу. Дневна мјешалица пуна је примамљивијих експлозија и страсти.

Једно од неопходних умијећа Политике Странке и Власти, као и Опозиције, јесте да дјелује свакодневно а да Јавност и Бирачи не изгубе из вида трајне циљеве и опредјељења.

У таквој ситуацији сам и ја на овом Блогу.

Блог је, у давна времена, почео као Политички Љетопис. Дакле, као књишка ствар.

Цијело то вријеме, десет година, у опасности сам да дневно промашујем јер се дневно и изјашњавам и опредјељујем. А ниједан догађај се не одвија сам и на дневном интервалу. Увијек је дио процеса. Данашње опредјељење не зна шта носе сутрашњи догађаји из тог низа.

Ну. Почео са са Политичким Љетописом, касније са Блогом, којег сам, онда, као дио Опредјељења, преименовао у Самосталност Срспке, не због дневних догађаја и мојих изјашњавања, већ због анализе трендова и мојих јасних опредјељења.

Данас ћу их овдје само да инвентаришем. Да подсјетим, да предочим. Као координате у којима ће, ако неком буде до памћења, лакше разумјети и разазнати неки мој инокосни дневни спис.

·        САМОСТАЛНОСТ СРПСКЕ. У оквиру Дејтонског споразума и БиХ, или изван БиХ. То је једини начин да Република Српска опстане. У свакој другој варијанти она нестаје што и јесте циљ Сарајева и З&ФТ.

·        УЈЕДИЊЕЊЕ СА СРБИЈОМ. Присаједињење, припајање. То није реална опција. Барем док се Србија национално не демократизује. Док не створи технологију за производњу националног вође, лидера, државника. А то неће тако брзо бити. Осим тога, боље је имати Двије Српске Државе на Балкану него једну. Политички и стратешки пријатељи имају већу могућност утицаја и помоћи.

·        ПОДИЈЕЛИТИ СВЕ ШТО СЕ МОЖЕ ПОДИЈЕЛИТИ. Распад СФРЈ имао је за циљ не стварање националних романтичних државних оаза, како су то наивно схватили Хрвати, муслимани, Шиптари. Имао је за циљ, од стране З&ФТ, уситњавање, хомогенизацију, разбијање. И трајно слабљење и девастацију Србије, као најјаче, најозбиљније и најнеукротивије нације на Балкану. Уз то православне.

Стога Република Српска не смије начинити ни један корак ка уједињавању и утапању у БиХ. Распад Југосавије још није завршен. И он ће се завршити у БиХ. За то треба бити припремљен. И то увијек имати на уму. То ће се догодити у овом вијеку. Могу га убрзати тектонски сукоби Русије и Кине са Америком.

Друга важна ствар. Република Српска треба да схвати да је у Распаду СФРЈ све етнички очишћено и да је пресудно да и Српска буде Држава Српског Народа. Никаква мултиетничност не долази у обзир. Никакво Мало Братство & Јединство само у Српској а около једнонациналност у распону до Фашизма. И јер је и сусједна Федерација етнички стерилна. Да не идем даље.

Дабоме, свако ко је овдје живио, добродошао је равноправно. Али мора да прихвати да живи у Републици Српској.

·        САРАДЊА СА ХРВАТИМА БиХ. Сарадња сва сваким ко жели да сарађује и ко прихвата Републику Српску као Државу. Сарадња са Хрватима БиХ је пресудна јер свара потребан баланс Сарајеву. Којег Српска сама тешко одржава. А Хрвати сами никако. Баланс значи довољну количину хладног рата у БиХ и довољно мирољубиве коегзистенције, да нико није у опасности.

·        ПРОТИВ ЕУ И НАТО ПАКТА. Не у смислу изолације. Али никако тако да штети Самосталности Српске и интересима Русије. Јер кад се догађаји овдје одвију тако да Русија више не може да препозна своје интересе, Српска ће пасти за 24 часа. Србија се неће почешати због тога, чак и ако буде у ситуацији и стању. Поглед на Русију је једна од најјачих гаранција, скоро као и држање изворног Дејтона, да Београд неће трговати Српском као Книном што је.

ЕУ и Нато Пакт морају да дођу овдје као партнери. И да Српску посматрају равноправно. Дабоме да знам да је то потпуно нереално.

·        НЕУТРАЛНА КОЕГЗИСТЕНЦИЈА. У односу на Русију, Запад, Турску, Њемачку. До тренутка док Америка не клекне.

·        ПРОТИВ ЈЕВТИНОГ ПРОТИВНАЦИНАНОГ КОЛАБОРАЦИОНИЗМА. Каквог сада проводи Есдеес и Вучић.

·        ПРОТИВ ФИНАНСИЈЕРСКОГ И ЛИБЕРАЛНОГ ТРЖИШТА. Држава Српска, коликогод то био превазиђени Етатизам или минијатурни лабораторијализам, мора да преузме већу одговорност за своје грађане, осим плата учитељима, полицајцима, бирократама и пензија.

·        СОЦИЈАЛНИ САВЕЗ И ШИРОКИ СИРОМАШНИ СЛОЈЕВИ. На првом и на још деведесетдевет мјеста. А никако лажнотржишне гуликоже, профитери, менаџерско-феудална симбиоза политике и администрације, богаћење, узурпација, монопол.

·        ДРЖАВНА ЈАВНА ПРЕДУЗЕЋА. У стратешким областима. И Државно Комерцијално Банкарство.

·        ПРОТИВ НАЦИОНАЛИЗМА.  Према другима. А максимално за Национализам према себи, окренут унутра, себи и својим интересима. 21. вијек ће бити Вијек Националних Држава и новог утемељења Нације као другог пола, први је породица, тог једино егзистенцијално могућег пута опстанка човјечанства. Или ће то бити или ће свијет пропасти.

*

Дабоме да је ово само дио мојих трајних опредјељења. 

НАРАНЏАР ДИВИЗИЈА

ЧЕКА ЈЕСЕН

У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ

Неколико разлога је што је јесен у Републици Српској погодна за Наранџасто Демократисање.

·        Већ цијелу деценији Република Српка неда да се уколијенчи, поткује или оседла. У Сарају пропадали политичари због тога, амбасадори падали у несвијест а Инцко, и цијели Охаер, троши Афричке Мауне на сепете. Са стражње стране. Пошто Афричка Шљива више не помаже.

·        Изјава и Реформска Агенда, које су и иначе смишљене да овдје начине хаос, али не баш најесен, погодне су, око ЗОРа, рецимо. Читава гарантура синдикатлија, болесних социоколективитетоида, без стварне подршке радника и без чланства, ничим не координирана, спремна је да се стави у службе свега и свакога, због изјава у два дневника.

·        Референдум је такође магнет за изазивање Стрит Канистер Сешн. Разматра се могућност да се организују протести у мјешовитим и рубним срединама а да Савез За Промјене, односно Есдеес, инструише своје да учествују без видљивих ознака.

·        Финансијске потешкоће, које су свуда исте, могу изазвати кашњења у исплатама. То је погодна тема за окупљање.

Инструктори Наранџар Дивизије имају главну стратегију да организују Потпалу а да се онда у неконтролисаној фузији незадовољство прошири по принципу Немам конкретан разлог – Имам опште незадовољство.

Према налазима које имам, тако је нешто требало да се догоди у Федерацији, и пренесу у Српску, у вријеме опште паљевине у Федерацији. Али је начињена грешка што је пребрзо дошло до анархије и што је то учињено истовремено. Масе нису имале довољно времена за адреналин а и рушилаштво и паљевина их је одбила од учешћа, пошто највећи дио људи није за такве методе.

Организоване Политичке Снаге и Админстраторијум Државе Српске треба да обрате пажњу, нарочито у локалним заједницама. Ту су занимљиви

·        Кретање и контакти припадника Наранџар Дивизије. То су разни Енвеојци, Дупечешци, Борци за Оштру Нулу и Мек Главицх.

·        Опходња Странаца Усранаца. Од Амбице Кормак до трећих замјеника других помоћника првих подсекретара и амбасада и међународних организација чудних имена.

·        Фондације које ће да организују семинаре за Младе Дидлере и слично.

·        Активност старих торбара и шлауфара које се издају за експерте и слично.

·        Журба оних који све знају и имају информације о свакоме и свачему.

А ако дође до протеста и окупљања са жељом да се асфалтом замијени институционална демократија и промијени постизборни резултатски поредак, једино ефикасно контраоружје је  Противскуп.

Обавезно масовнији и убједљивији, достајнственији и енергичнији, од оних које ће организовати Наранџар Дивизија.

Никаква Примјена Власти  и Силе ту не би помогла. Управо се то и очекује као један од главних потпаљивача за ширење асфалтних пожара.