СЛИКАРСТВО НА 400Ц

А онда снмци у контралихту. Да се види рељефност боје.

ПЕТ ВРСТА

ЖИВОТИЊА

У АТЕЉЕУ

БМК

Прије неку вечер доживим најезду стршљенова у Атеље. Знам да негдје имају легло па их привукло свјетло. И тако сваку вече. Онда морам да примјењујем тактику гашења задњег свјетла да се полако премјештају и прелазе на сљедећу сијалицу, све док не изађу напоље.

Данас, случајно, видим легло. Дизајнирано као женска торбица Емпорио Армани или Булгари, не знам ко их продаје. 

Тако нешто нисам никад видио. Знам да се стршљенови гнијезде у дупљама, у земљи, под настрешницама, у цигли, али да дизајнирају овако нешто, нисам знао.

Стршељенови су јако опасне беспилотне летилице. Ако их изнервирам и ако ме нападну, не бих жив стигао до Хитне која је далеко осам, девет, километара.

Засад смо мирољубиви. Они лете око мене, ја радим своје. Има их милион.

Два метра од стршљенова легу ми се ласте. 

То је посебна прича. Почеле су да праве гнијездо на сијалици. А ја се направим паметан па им додам неку дашчицу да могу лакше да слете. Оне то напусте јер су сватиле као опасност. Пријеђу на Другу Локацију. Тамо се излегу мали али их суша убије. Дехидрирају. Премјесте се опет па изграде ново гнијездо.

Сада је, опет, врућина притисла па се бринем. А мама и тата нису нешто искусни да стално доносе инсекте јер је то и храна и вода за птиће.

Маца Сивка не буде више на мом крилу. Вруће је. Хлади се на бетону у атељеу. Два, три дана ми је јаукала јер смо раздијелили њене мачиће а онда се примирила. Једино страда кујица Дона. Тако је пукне унутрашњим дијелом шапе да јој грудни куш звони ко кањон колорада. Можда љубомора. Иначе, заједно једу.

Дона, пак, стара и сва уплашена, гледа у мене, подвије реп и оде међу скулптуре, у парк. Онда је милујем и гладим.

И, на крају, ја. 
Откуд ја ту.
У ствари, откуд сви они.
Све разнородне врсте. 
У неку сигурно спадам и ја.
Стршљен, коштогледам.

ИМАЋЕМО ПРОБЛЕМА

И СА РАТОМ,

НИ ОН НЕ МОЖЕ

БЕЗ ВЕЛИКИХ ЛИДЕРА

Шта смо добили смрћу Друга Тита.

Ништа.

Додуше, пошто сам увијек настојао да будем историчан, нисмо нешто нарочито добили ни његовим рођењем.

Али је било пола вијека мира.

Југославија је била уважена у свијету.

Од те половине вијека, половина је садржавала и срећу. Међунационално смо се јебавали само са ногама на раменима.

Данас, не идем да јебем ништа од друге нације ако немам резервну цијев за Осамдесетчетворку.

Шта смо, дакле, добили, опет питам.

Тисућљетница је добила Државу.

То они само тако мисле. Лијепо је пунђирана, као Колинда. Или, раније, пицподшишана као Иво.

То је свана.

Изнутра су Мамићи.

Добили су и Шиптари. Мада њих боли курац за то. Нити их занима држава, нити знају шта је то, нити им треба.

Сви остали су изгубили. Изгубили су и ови за које сам навео да су нешто добили.

То што нико не нагужује Колинду преко стола, то само значи да је добра слушкиња.

Као што су и сви лидери на Балкану.

А посебно ријеч Лидер.

Некад је Друг Тито био Лидер Покрета Несврстаности. Сунце Ти Јебем.

Данас је, овдје, неко Лидер некаквог бујадишта, Лидер ливада коњогриза и амброзије.

Када је умро Друг Тито, остало је Предсједништво СФРЈ. То је оно луткарско позорипте, старији се сјећају, које је одржавало састанке по Републикама СФРЈ, како би се договорили о даље. Одржавали састанке и сликали се за телевизију иако нико ни са ким није могао. Давали су изјаве о томе Како Даље а сваки од њих је мислио, понеки и знао, да Нема Даље.

И данас траје то Предсједништво СФРЈ.

Пахор дошао у Сребреницу. Којићекурац Словенац у Сребреници.

Колинда прву своју посјету уприличује БиХ. Шта Хрватска значи за БиХ. Кад не значи ништа за Хрвате у Херцеговини.

Бакир поручује Предсједнику Србије да не треба да долази јер је Србија тражила Орића. Ко да му је тражила Миљацку.

Вучић долази у Сребреницу. Кад не изгибе. Шта ће Предсједник Владе Србије у Сребреници. Кад се толико залажеш и прокламишеш за Независну и Целовиту БиХ.

Онда, Предсједник Владе Србије, пружа руку и зове Трочлану Ажбаху БиХ у Београд.

Они сви прихватају.

Што ће Предсједништво БиХ у Београду. Кад је Београд Агресор и кад је извршио Геноцид над Бошњацима, тада муслиманима. И кад су хтјели да убију Премијера Србије.

Оне јужније, најтужније, и да не помињем.

Дакле. Цијела слика је у духу наставка Турнеје Предсјендиштва СФРЈ. Само је сада сценографија трула, позорница протрула, расвјета жмиркава, народ незаинтересован, Чланови Циркуса неубједљиви. Понеко од њих да велики интервју кад преузима дужност Предпузавајућег, а и кад предаје дужност. Понеко води велике интервјуе сам са собом. Понеко сломи нокат чешућ се по гујици због тога.

Добро. Знао сам да Друг Тито не може да живи вјечно.

Али ме мори то што смо добили Титиће којима свака Бриселка, Могерини или неки мудоњчић, може да дође овдје и нареди да се сви, појединачно, или колективно, усеру и упишају.

Ну. Врућина је упиздуматерну.

А ја натукао већ 492 ријечи.

Ово ћу рећи.

Како Народ током своје историје, троши своју вољу.

Тако да и не примјети да је све мања и све тања.

ПАНЦЕР ФИНАНЦ

ДИВИЗИОН, ЈА.

КАКО СУ ИЗУМРЛИ

МАЈЕ, ИНКЕ И

ЕВРОПЉАНИ.

Дабоме да се ништа не догађа случајно.

Њемачка је у Другом Свј Рату, међу осталим, кориштена и као сила и зло које ће помоћи да се Енглеска дефинтивно уништи као свјетски колонизатор који је сметао новим замасима капитала и новој, тек рођеној, класи моћних Финансијериста. Али је кориштена и као сила и зло које ће учинити нешто за уништење СССР, или ће се, барем, у том судару, на крају рата, довољно обострано измрцварити да ће Новим Финансијеристима бити отворена још једна Аустострада Дел Какапитале.

Још док је рат трајао, Черчил се залагао да се очува њемачки народ, њемачка нација, њемачка држава. Јер не би било историјски поштено да то све страда због Злочинца Хитлера.

Да ли се Черчил зајебао.

Да ли је Њемачка платила малу цијену за покушај уништења Свијета.

Данас изгледа да јесте.

Јер. Данас је Њемачка опет оружје у рукама САД. Неважно је да ли и сада, као и ономад, иза свега стоји Фансијерски Територијализам Моргана и Рокфелера или је то само геостратегија и амерички национални интерес који се сада зове Z&FT. Збигњев и Финасијерски Територијализам. Који укључује уништење Русије и Кине.

САД су и дигле Њемачку. Планирано. Као Зид према Комунизму. Као Бункер. Оклоп. Што је вјешто представљено као њемачка особина. И што је само нова варијанта хитлеровске тезе о Надчовјеку.

САД данас користе Њемачку као Ибербичера Европе али и као најистакнутијег јуришника на фронту према Русији.

Та улога не одговара Нијемцима.

Многи се не усуђују рећи али већ схватају да ће, ако расплет крене на Запад, они једини платити цијену тог вишедеценијског америчког волунтаризма.

Филозоф Јирген Хабермас је некидан јавно изашао и рекао своје негативно мишљење о улози Њемачке у случају Грчке.

Хабермас није било ко.

Један из залазећих и све малобројнијих мислећих кордона Европе. Којима је Њемачка, Хегел, Кант, Маркс, дала многе умове.

Данас њемачком цивилизацијском сценом не владају такви капацитети.

Влада дуо Шојбле – Меркел.

При чему је Меркел оружје у гвозденим финансијерских круговима и рукама. Не нужно само њемачким.

И други су устали против актуелне улоге Њемачке у ЕУ. Односно у уништавању цијеле једне НДД Сфере. Нације Драве Друштва у Грчкој. Дакле, чланице ЕУ, не нове чланице, не придружене чланице, не чланице из смрдљивг Соцлагера.

Устали су и Французи.

То је, за Њемачку, опасан врх леденог бријега.

Она се из тог загрљаја Америке не може извући. Она нема лидере за то. Ни Бош није у стању да створи технологију за лансирање цивилизацијски независних лидера Њемачке. Који се не би из економског вође Европе претворили у Бичеваоца Европе.

Њемачка ће своју улогу играти док се свијет не изврати у тренутку када Кина, Русија, Брикс, преузму све у своје руке.

Тада ће постати Детроит Европе.

Пустопољина.

До тога ће, истина, протећи још деценија.

Ако не буде WWIII и ако Њемачка не схвати да је употријебљена.

Она је већ сада истребљивач Европљана. Који изумиру као што су некад изумрле Инке и Маје.

Поред свих чланица Европе, и саме Европе, и Њемачка је одговорна што се улоге свјетски најмоћнијих и најумнијих појединаца играју на неким другим крајевима свијета. А у Европи само мрак и финансијерска жабокречина.

Да не испадне да је, гасећи свјетло у Хонекеровој Њемачкој, оно угашено и у Западној.

СРБИ.

УВИЈЕК ПОГРЕШАН

ОДНОС ПРЕМА

ВЛАСТИ И ПРЕМА

НАЦИОНАЛНОМ

ИНТЕРЕСУ.

И на примјеру Референдума Српске о наметнутим, неуставним и недејтонским законима у БиХ, видљиво је да Срби, као и други народи и народности са простора бивше СФРЈ, не разликују однос према Властима од односа према Националном Интересу, односно према НДД Сфери.

Видљиво је и то како се све, па и тај безазлени реферндум, користи за власт над Србима, покоравање и застрашивање, и како увијек постоји скоро половина Срба који ће то уважити и прихватити поробљавање. То је чак и добар постотак. Јер, код других је то много више.

Али све то ми није тема.

Осим неспособности да се раздвоји однос према Властима и према Националном Интересу.

Референдум је један мали корак на дугом путу у Независност и Самосталност.

Хрвати су лансирали тезу да су живјели са тисућљетном тежњом за државом.

Сви знају да то није точно. Али је тачно да пут у Независност скоро увијек изгледа и као пут кроз хиљаду година. И да се никад не догоди у једном чину.

Тако ни Срби Српске не умију да процијене важност Референдума на том дугом путу. Додуше, држава, власт и политика, није им то умјела, а није се ни трудила, да објасни. Медији то не умију и кад би се трудили.

Жалосна је чињеница да Опозиција, у лику тог Есдееса, Педепеа и оних Пчавића, уједињених са пчеларском задругом Јандрић, више бриге и памети дају Сарајеву, Странцима и Упитности Референдума него Српству. Српству као животној ствари Српске.

Као и Сарајево, као и Странци Усранци, тако је и наша врла Опозиција, све што постоји у Српској везала за Додика.

То је лакши пут.

Америчка Амбасада у Сарајеву је показала зашто је то тако. Криминализуј лидера, или га прогласи ратним злочинцем (Караџић), и све си ријешио. Потом сваког божијег дана, сваку политичку чињеницу вежеш за ту тезу. Караџић нема право ни воде да се напије јер је етикетиран као Ратни Злочинац.

Америчка Амбасада и Опозиција Српске, заједно, уз ритам секцију Сарајева, Референдум представљају као Референдум Додика Криминалца.

Добро за Ам Амб али Опозиција Српске би требала да раздвоји Додика Кириминалца Некриминалца од Националног Интереса Срба и Српске.

Додиков Криминал или Некриминал рјешава се на другом мјесту, не на Референдуму. Не у Народној Скупштини. Не тамо гдје треба чинити један корак на хиљадугодишњем путу.

То несхватање координата од стране Опозиције трагично је за српску политичку артикулацију Овдје.

Коликогод Власт мора да схвата куда иде, толико и Опозиција мора да разумије куда то води. Иначе ни једна ни друга не користе ничему.

Дабоме да је такво стање политичког духа историјски условљено.

На свим овим подручјима, нарочито на српским, власт је увијек била туђа. Људи су се увијек крили. И кад су јели, и кад су нужду вршили, и кад су у цркву ишли и кад су се женили, и кад су славу славили и мртве сахрањивали.

Стога је генетско наслијеђе Овдје такво да си увијек против власти.

Т је остало и данас. Када се власт бира од стране народа. Без ћотавих кутија или оних које звече.

Али то историјско искуство са Турцима и Аустроугарима, вјековно, тјера људе да данас гласају на изборима, изгласају побједника, а да се већ сутра према њему понашају као према Најцрњем Турчину или Крвлочном Калају.

Људи су овдје увијек против Власти јер су још увијек против Турака.

Власт је нешто прљаво и криминално. Прљава као секс код примитиваца из земуница. Она никад није твоја, увијек је туђа. Она ће ти узети све из куће, штале и сита.

Зато се на изборима, данас, не гласа за власт већ се свети властима. Гласа се Против Власти. Зато се не пази за кога се гласа па се већ сутрадан каје.

То се, на крају, сведе на константу да Народ, Срби, нема вјере у Власт што се резултује и чињеницом да нема вјере ни у себе.

Демократе, Умници и Јавносници то морају дугорочно објаснити. Ту погубност поистовјећивања Власти и Националног Интереса. Односно постављањем Власти тамо гдје јој није мјесто. Власт, ни најбоља, није биљег и симбол Националног Интереса.

Мада је у дневној политици, нарочито данас, у општој хиперубрзаној мјешалици информација и лажи, тешко сваког дана мислити на то.

И одвојити Референдум од Додика.

Ако то не могу да ураде присталице Додика, и Власт, то мора да уради Опозиција.

А она, у ставри, упада у шизофрену ситуацију. Да јача Додика и Власт, а пуже пред Америчком Амбасадаом која је против Додика и Власти Српске.

Тако дођем до тешке ситуације када се политичка свакодневица претвори у филозофију политичког егзистенцијализма.

Из празне главе Михајлице оде у главу Хегела.

Јебига. А напољу жега.

ПРЕГРИЈАВАЊЕ

МОТОРКЕ

КАКО

ЕСДЕЕС

ТРОШИ

СРПСТВО

Српска Демократска Странка, и под руководством Младена Босића, што значи да се ради о сруктуралном и генетском проблему, показала је приучено, наивно и аматерско гледање на Српство. Српство као заштиту Српске а не као национални битак.

Есдеес није ни трепнуо а прихватио је позив вјештачког европског народњаштва да буде уведен у пробосанску власт у Сарајеву.

Они су, чак, Пробосанство прихватили као своју практичну политичку идеологију и држе је се и данданас.

То су урадили, дугорочно, на своју штету.

Али и на штету Српске.

Есдеес није схватио да није исто када Есенесде уђе у власт у Сарајеву и када уђу они.

Јер. Есенесде иза себе има десет година борбе против Унитарне Босне. А они немају ни дана.

Есдеес није схватио да је Сарајеву само потребно празно српско покриће у власти, да би наставили и убрзали своју политику унитаризације.

Већ су се на леђа Есдееса сручиле тешке громаде тог непромишљеног потеза.

·        Изјава Предсједништва и Цијеле Чаршије

·        Реформска Агенда

·        Писмо бошњачких посланика УН

·        Орић

·        Иницијатива да се преиспитају Паралелне везе са Србијом

·        Подјеле у самом Есдеесу и око њега

·        Напад на Господара Каменова Вучића

·        Референдум у Српској

Барем пола од ових тачака је добар разлог да Есдеес иступи из власти на нивоу БиХ. Био би то једнако јак политички потез као и Референдум. А сигуран сам да то мјесто не би хтио да попуни Есенесде.

Ну. Есдеес то неће урадити.

Он срља даље у наивни аматеризам.

Представља се глупим у скупштинској расправи о Референдуму.

А и иначе нису изградили никакав политички став о томе који би био препознатљив у Републици Српској.

Тиме покопавају своју опозициону позицију у Републици Српској што ће свакако бити укњижено код бирача.

Себе је Есдеес, овдје, у Српској, оставио на опозиционј вјетрометини јер Педепе и није опозиција. То што Бореновић мрси од скупштине до скупштине, никада неће дати клупко ничега.

Тако се може догодити да оне бираче који буду незадовољни Есдеесом, покупи Педепе. Мада то њима не треба. Њима треба само Иванић. А њему титула.

Како ће се Есдеес извући из свега овога.

Једини њихов излаз је у малој излазности на Референдуму па да ликују, они, Сарајево и Странци Усранци, да та процентуално велика подршка нема снагу политичке одлуке и воље.

То би могли претворити у прећутну подршку својој политици Есдееслијске понизности у Сарајеву.

По принципу Ако Есенесде нема подршку онда је имамо ми.

Есенесде мора својом организацијом, јер остала два коалициона партнера то немају, активирати не само чланство већ и све бираче, како би излазност на Референдуму, када до њега дође, била велика.

Велика излазност је убједљивија и пресуднија од великог процента подршке.

Најважније је да Српство, у смислу подршке Српској, и Самосталност Српске, из ових Есдеесових вратоломија не изађу окрњени.

А политички концепт Есдееса, и прије Пробосанства, историјски је потрошен.

САРАЈЕВО

И ТРИЛИНГ

АМБАСАДА

ЖЕЛЕ ДРЖАВУ БиХ

КАО ШТО ЈЕ

ОБЕЗБЈЕЂЕЊЕ

У СРЕБРЕНИЦИ

Бриселско-сарајски Структурални Дијалог и сребреничко-сарајски Камени Агрегат, феноменална су студија изводљивост Државе Босне и Херцеговине какву желе Сарај и Три Амбасаде.

То је Држава Хаос. Држава у којој влада неко невидљив из Сарајева, у којој се не зна ни ко набавља камење, ни ко баца камење, ни ко треба да вата камење. То је Држава за одрон, поплаву и клизиште изјава свих о свему. А да се од шуме агенција и институција, не види ни пут, ни дрво, ни небо. А о надлежностима да и не говоримо. Држава за сиротињу рају, док Чадораши раде свој посао. Држава за Бакир Хана. Држава за Три Амбасаде.

Структурални Дијалог, који је покренут, након парламентарног институционализовања Референдума у Српској, и након чега је руководство Републике Српске наивно ушло у тај процес, пошто се Кетрин Ештон изравно унередила пред Палатом Предсједика, у Бањалуци, покренут је са циљем да се девастира правосудни систем и да се још више пребаци у Сарајево. Нешто слично као и са Дејтонским споразумом којег су Сарајево, Охаер и Три Амбасаде, унаказили као естетски хирург лице, изабран међу стиловцима са Коњух Планине.

Наметнути Суд и Тужилаштво БиХ, дакле, небосанскохерцеговачке, недејтонске и неуставне институције, у земљи су начиниле хаос којег може ријешити само нови рат. Јер за њих вежу све друге практичне политичке институције и административни пункторјум.

Коме је то потребно.

Рат није потребан никоме.

Хаос је потребан Сарајеву и вокално инструменталном саставу Три Амбасаде.

Јер је то савршен дио мозаика, један од најбољих, опште дерегулације БиХ. Којом се, онда, лако влада.

А Сарају је потребан ради оваплоћења стамболског феномена Чадор Власти Династије Изтебеговић & Свита.

Нека неко, несрпски, небошњачки и неполитички обојен, анализира Каменолом Сребреница па ће видјети да је то перфектна Власт Чадор Бакира.

Једном се са том Хаос Државом мора прекинути.

Да ли је Референдум Српске прилика.

Мислим да јесте.

ИЗЈАВЕ

БОШЊАЧКИХ

ЛИДЕРА

ПОСЛИЈЕ

СРЕБРЕНИЦЕ

ОБЈАШЊАВАЈУ

САРАЈЕВСКО

СТАЊЕ БиХ

Ћамил Дураковић, начелник Сребренице, који је у јавности, послије Меморијалног Каменовања, представљен као разуман човјек, мада то није у почетним изјавам изгледало тако, као и код Мајки Сребренице, којима је касније сугерисано да спусте изјаве на земљу, рекао је за београдски Данас, овако Ми у БиХ смо на удару што смо га пустили да дође а он је на удару што је дошао.

Мисло је на Вучића.

А под Ми, прецизирам, мислио је на политичко и вјерско руководство Бошњака, Сарајево, Есдеа, Организаторе Сребренице.

Та изјава од петнаестак ријечи, довољна је за анализу стања у Босни и Херцеговини.

За постављање суштинске дијагнозе да је на сцени Сарајевско Стање БиХ.

Било је, дабоме, много глупљих, безначајнијих и крволочнијих изјава, али оне нису погодне за дијагностику.

Шемсудин Мехмедовић је изјавио, отприлике, да се то морало десити кад Четници контролишу безбједоносни систем у БиХ. Какабу.

Онај колумнист фосилног сарајевског Ослобођења, данас, пише да је Вучић бацио први камен јер је забранио 7000 у Београду. Какабу.

Шта је, дакле, рекао Ћамил Дураковић.

Ми у БиХ смо на удару што смо га пустили да дође.

Ко је учествовао у Пуштању Вучића да дође.

На који начи Смо Ми у БиХ.

Кад је о томе, јавно, и анархично, одлучивао Бакир, Реис, Дураковић и још понеко. И то на начин непримјерен међудржавној комуникацији. Неко је чак рекао да Може да дође а може да и не дође. То је типична идеологија Чаршије. Добројтро, Ћаршијо, на свећетир стране.

Нико до Органа Државе, на коју се толико воле позвати када треба у главу ударити Србе и Српску, сецесионизам и равноправност три Нације, када треба девастирати Дејтон, није расправљао о доласку Премијера Србије. Нико званично није упутио позив.

Све се догађало на чаршијски начин и на нивоу Чаршије. Тако је деловао и Вучић са друге стране. Мада је, пред долазак, издејствовао одлуку Владе.

Ми у БиХ је синтагма која замјењује невидљиву Сарајевску Власт БиХ.

Та стамболска филозофија владања и не жели да влада, нпр у Сребреници, или Чајничу. Она је сама себи довољна, то је Чадорцентрична Власт која не мора нигдје да се на територији појави али све њу мора да се пита. Ми у БиХ.

Други дио је само наставак тог првог.

Пустили Да Дође.

Ми у БиХ смо га пустили да дође.

Признајем да је добри Ћамил, невјешт у језичким нијансама, у дипломатском опхођењу, у давању исклесаних изјава које нису подложне пукотинама.

Али је вјешт да осјети какво је стварно стање. Јер под тим живи на тој својој незахвалној дужности Начелника Сребренице.

Зато није крив што је дао дијагнозу тог Сарајевског Стања БиХ.

То Пустили Да Дође, мени је, као некадашњем сељачету, асоцијација на стоку и марву. Оставили, намјерно отворену ограду.

А тако су га и испратили.

То стање БиХ, у четрнаест ријечи Ћамила Дураковића, сва је слка њене трагедије, сва слика девастације Дејтонског Мировног Споразума, сва је слика насиља које Странци и Сарајево врше над Уставом, и над Републиком Српском, сва је слика циља којем Сарајево тежи.

То стање не разумију ни Београд ни други около.

И то је највећа опасност по Републику Српску.

Овдје објављујем наставке мог новог Романа, онако како их пишем а завршеног ћу га поставити на овом Блогу, као и претходне.

КИШЕ

И ДУША

РАТНИКА

роман

Требам мртве да запамтим. А како. Било их је на оној њиви више од двајест. Сад ми пролазе стропом. Слабо видим њихова бијела мртвачка лица на киши. Жући је и здравији стари креч ове котловнице него они.

Доброчојек је гледао у жмиркави плафон.

Велика мртва лица лебдјела су над њим.

За њима она из шуме.

Његови и њихови.

Па опет лица са њиве.

То су моји ратни другови. А ни ријеч нисмо прозборили.

Нема то везе. Ратни друг се постаје кад неко од нас двојице погине. Онај који остане мора да поштује погинулог. Зато се то зове Ратни Друг. Море да се зове и Ратни Дуг. Дужан сам му. И сви ми. Можда је баш он погинуо умјесто мене.

Мртве људе треба памтити, живи дођу сами да те подсјете.

Једино ако и мене залијепе на овај плафон, ако и ја погинем, шта онда.

Треба их памтити, остаће негдје у некој души, у неком оку. Ни слике у очима мртвих не горе и не носи вода. Остају са душом. Оћу да их упамтим. И мене ће неко.

Затворио је очи, држећи на прсима, под рукама, ону своју буквицу. И сјећао, се једног по једног, лица свог Интервентног вода.

Жива лица ће боље да запамте мртва.

Кога живи људи не запамте, залуд слике на гробљима.

На гробља се ријетко иде. Са сјећањима се увијек иде. Ни заспат немереш. Помру и они који су ишли пред гробове и слике на сјајном црном камену. Помру и они који су запамтили мртва лица. Али са споменика се слика не диже у небо ко моје очне слике са мојом душом, кад ја умрем.

Зато треба да памтим и жива и мртва лица.

Ништа друго и нема да се памти у ратовима.

Рат није ловачка дружина да да се фалишемо и лажемо послије рата, пјани ко мајке.

Ако преживим Рат, само ћу да ћутим и да се сјећам.

Можда и да плачем, понекад, кад ме нико не види.

Како да не плачем за тријест нашије људи.

Не морам сваког да знам. Колико има родбине да помре а нисам знао никог. Или сам га видио једноч.

Свако мртво ратно лице моје војске, чојек је, родбина, људина, за упамтит.

Ја мислим да би ме сваки од њи спашавао и носио на себи крвавог и рањеног. Ко и ја њи што сам. Нисам мого пуно. Ал сам сваком лежај нашо на њиви. Да лежи богу под оку. Да лице окрене у небо. Да се види да је чојек а не да неко мисли да је стрвина.

МАЛЕ СУ РАЗМЈЕРЕ

ИНТЕРНАЦИОНАЛНЕ

ПОДРШКЕ

САРАЈЕВСКОЈ

СРЕБРЕНИЦИ

Особина сладуњавих, неприспјелих и слабовидних лидера и политичара, као и заслијепљеног, обманутог и записаног народа, јесте да никад не виде њиву на којој су, ватру у којој су и колац на коме су.

У таквој су ситуацији сада и Сарајевски Политички Круг али и масовни муслимански живаљ, индоктриниран, задојен и обасут записима о Жртви, о Геноциду, о Агресији. О Србима који им пију крв из олука.

Невидљиви механизам је створио пројект Геноцид Сребреница.

Да је то непобитно тако свједочи чињеница да је неколико година прошло док није кренуо цунами Сребренице и Геноцида.

Он је дат у руке СПК, вођама вјере, нације и патриотизма у Сарајеву, да га користе и котрљају даље. И гдјегод га откотрљају, пројектантима ће бити добро.

Злочини у БиХ не могу бити мјесто помирења заборава и сличних нељудских илузија.

Али могу бити опомена, достојанство и незаборав.

Злочин у Сребреници не користи се ни у једном од тих смисала.

Користи се, од стране СПК и Вођа ВНП, искључиво за уништење Републике Српске, поништење Дејтонског споразума и дугорочни прогон Срба из БиХ. Као што су прогнани из Хрватске.

Пројектанти, страни фактор, Сребреницу користи И Шире. За управљање Србијом, потпалу Балкана, застрашивање Европе.

Том страном фактору Сребреница је само једна од петарди.

Сарајевском Политичком Кругу и бошњачким Вођама Вјере Нације Париотизма, то је једина полуга на коју могу да се ослоне у сварању Унитарне Једнобосанске БиХ.

У тој несразмјери важности крију се велике опаснсти по ово подручје. Све до новог рата.

Егзалтирани сарајевски политичари, медији и сва друга јавност, требало би, након свега, мирно да анализирају овогодишњу Сребреницу. И све чињенице, посљедице и дугорочности.

Што они неће, нити могу, учинити.

1.

Нико важан од играча у свијету није био у Сребреници нити јој је дао третман. Америка и Енглеска, Кина и Русија. Француска и Њемачка. То што је дошао прозукли Клинтон и још прозуклија Олбрајт, то је више понижавајућа политичка нота него подршка. Америка се, у ствари, ограђује од Сребренице. Сами сте то радили, сада и идите тамо. Само нек вас пазе да не помрете на врућини.

2.

Велика Британија је лансирала Сребреничку Резолуцију знајући да ће она пропасти. То је, у свари, имало два циља. Један мали и један велики. Убризгавање стероида СПК и Вођама ВНП. И даље сукобљавање са Русијом.

3.

Та политичка и вјерска, нација је на Најзадњем Мјесту, стероидизација Бошњака, односно њиховог вјерског и политичког вођства, ради против њих и зато је пројектована. Ако ико усрља, ко Срби, ко будала, у нови рат, усрљаће Бошњаци. Не народ, већ њихово вјерско и политичко вођство. Мада је мртва трка са Шиптарима у Македонији и на Југу Србије. А срљаоци у рат увијек, на крају, плате највећу цијену.

4.

Након свега.

СПК и Вође ВНП у Сарајеву, требали би реално погледати размјере и домете, и оно мало путоказа којих им је остало, и разабрати да бјесомучна и једносмјерна Сребренизација, води у велику опасност опстанка БиХ. А без БиХ...