ДЕЛ БОЈ ИВАНИЋ

СЕ ПРЕТВАРА

У ПОЛИТИЧКОГ

КОТРЉАНА

То је, дакле, то искуство које има Младен Иванић.

Које је као кандидат непрестано набијао нанос Жељки Цвијановић.

То су те Промјене које је тражило Милион Незадовољних Режимом.

Дел Бој одредница све му више пристаје.

Ујутро идем пред огледало и рећи ћу му. Ви сте геније за политичко карактерисање Манипулантоида.

Манипулантоиди су посебна врста плитичара чија је супстанца састављена од продукта екстерног манипулисања актерима и политичком сценом и посљедица манипулација дотичног продукта.

Дел Бој Иванић је најприје избацио невјероватну тезу да је он позван да одређује ко ће из Републике Српске чинити власт на нивоу Заједничких Органа. У даљем тексту само: Органа.

То је било поптуно неуставно истрчавање из надлежности и поптуно политички неразумно.

Потом је Дел Бој Иванић почео да пада. Преузео је посао подизвођача радова на пројекту Изјава.

То је био прљав политички посао који је за Бакира Унитаристу урадио Младен Иванић.

Онда је постао непристојан, и испод нивоа предизборне кампање, кад је почео да увредљиво ниско дисквалификује Тучића због његове оставке.

Данас је Дел Бој Иванић слагао да је Штајнмајер, њемачки министар иностраних послова, звао Додика и наредио му да прихвати Изјаву Бакира и Младена.

Његова теза је да Додик мијења мишљење када то неко из иностранства од њега захтијева.

Претходно је рекао да су у Изјаву уграђени захтјеви лидера и политичких странака.

Лажима да је Додик понизно поклекао пред Штајнмајером, Иванић открива своје ноћне море.

Управо је он поклекао пред првим странцем који му се обратио.

Младен Иванић је Мућка Странаца.

Странци су га, својим инжењерингом, и довели на позицију Члана Предсједништва.

Зато се њему привиђају странци који уврћу муда и другима.

Можда и уврћу.

Али. Разлика је у томе што Дел Бој Иванић ужива у томе.

Као што и Младен Родни Босић ужива у томе да их сам себи уврће. Мислим, врши политичко самоубиство.

ФИЋО ИСТОРИЈА

ШТА 

СУ НЕКАД 

БИЛЕ ВИЛЕ

БАЊАЛУКА, 

УЛИЦА СИМЕУНА ЂАКА

ВОЈИН БАКИЋ

У МУЗЕЈУ САВРЕМЕНЕ УМЈЕТНОСТИ

РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ, БАЊАУКА

 ВОЈИН БАКИЋ ЈЕ ВИШЕСМЈЕРАН ВАЈАР, 

КИПАР, СКУЛПТОР, КОНЦЕПТУАЛИСТ, МЕМОРИЈАЛИСТ.

ЈА, ПАК, НАЈПОМНИЈЕ АНАЛИЗИРАМ ЊЕГОВЕ ЧИСТЕ ОБЛИКЕ КОЈИ КАО ДА СУ ОСТАЛИ ОД ПРИРОДЕ КОЈА ЈЕ ОТИШЛА ДАЉЕ. 

ТАКОЂЕР ГЛОРИФИКУЈЕМ ОБЛИКЕ ПРИРОДЕ. ОНА ИМА АПСОЛУТНО ПРАВО НА ОБЛИКЕ. И КАД ИМАМ СРЕЋЕ ДА ИХ НАЂЕМ, САМО ИХ МАЛО ПИПНЕМ, ДООБЛИКУЈЕМ, И ТО СМАТРАМ ЧУДОМ. СВЕ ОСТАЛО СУ ЗАНАТСКИ СУВЕНИРИ. МОЖДА САМО УНИКАТНИ.

*

ИЗВАНРЕДНА ИЗЛОЖБА.

*

И ДОБАР ПОЗИВНИ И ПЛАКАТНИ ДИЗАЈН. 

ИМА ТАМО НЕКИ ГРАФИЧКИ ДИЗАЈНЕР ЧУДОТВОРАЦ.

СЛОБОДА МЕДИЈА.

САВЈЕТНИК

ЗА НЕ ТАКО ДАВНО

И ИНТЕЛЕКТУАЛНА

МЕЉАЈА КАВЕ

МЕЂУ

СНАЈИНИМ

НОГАМА.

Општа дерегулација друштва, западњачка демократизација, профитерска економија, пљачкашка приватизација, академска инфлација и набијање новинарства на медије, довеле су Јавност у стање отаљавања.

Јавност сваког дана једва чека да се смркне, да се дан заврши.

Као у оној србијанској јутарњој клетви, још док се ни роса није дигла, Кад ће ноћ, да полегамо, мамче јој јебем.

У тој Данзаданом Јавности, национални, друштвени, политички и културни рефлекс атрофирао је код сваког. Као код Срђана Пухала. Код кога је најочигледнији.

А интелектуализам је сведен на мљевење каве међу снајиним ногама, уз Смедеравац, што изазива само толико умног напора да се схвати да се, жути, глатки, тврди, млинац држи међу ногама и да се ручка не окреће наопако.

Поводом неких мојих блогоугодних иступенија, наслушао сам се, начитао и навидио свакојаког празног дна, да сам изгубио и оно мало вјере и наде у ријеч иза које стоји барем једна ћелија свијести.

Људи из те Јавности знају све о мени. О Игору. О овом, о оном. Шта су намјере. Шта је позадина. За шта је ко крив. Само су ријетки цијелу сторију смјестили у реалне друштвене координате.

Јучер, у Пресурсу, Pressrs, Саша Бижић пише неке небулозе о матријархату па успут помиње и како сам се ја, Онај Четврти, промијенио изнутра и како сада подржавам слободу интернета, мада би, не тако давно, с лакоћом спознао да је и то Јавно Мјесто. ЈТЗ.

Јебем Ти Земаљ.

Појавио се човјек који је видовит и унатраг.

Што ми је жао што нисам Неки Курац, па да га ангажујем за Савјетника За Нетакодавно. Ја ујутро нешто одлучим а онда га позовем на каву. Де реци како бих ја то урадио не тако давно. СТЈ.

Дабоме да нико није дужан да истражује биографију, животопис, реденике одлука и да анализира карактерно-свијесне реакције у различитим ситуацијама, моје или било чије.

Али је дужан да не сере по цести. И да представља да зна све као да је неком брат близанац.

Моје залагање да Јавно Мјесто остане тамо гдје је јавно мјесто нема никакве везе са мојом промјеном изнутра. Нити постоји моја Промјена Изнутра.

Једино што могу потврдити јесте да постајем све гори и гори.

Дакле, моје схватање Слободе, па и Слободе Медија, Збора и Говора, није посљедица недавне промјене.

То је генетски код.

Пошто сам рођен крај пруге, врло брзо сам показао зајебане особине да се не дам вагонирати. А нарочито да не допуштам да ме се баци у теретни вагон, ко мачиће и пашчад, па нека их воз вози у пиздуматерну. Тако да вагонирање, спонтано, прерасте у вагинирање.

Мислим да је битно:

·        Мој први показ Слободе Медија био је кад сам одбио да се приклонм једном крилу Есдееса, останем на телевизији, добијем бензинску пумпу и будем Слобода Медија. Мада сам знао да иде позив за рат у року три дана. Ко се још тако ослободио. Ко је Слободу Медија жртвовао за године ровова.

·        Као министар информација нисам уредницима диктирао Ово Мој Ово Немој. Још су живи па Слободни Медији могу то да истраже.

·        Учествовао сам, ономад, у акцији дављења 17 локалних радо станица. Зато што је Есдеес имао систем да предсједник страначког општнског одбора буде директор и уредник општинског радија. То је њихово обредовање Слободе Медија. И данас бих то урадио. Без обзира о којој политичкој странци било ријечи.

·        Донио сам одлуку о обустављању рада Срне, Српске Новинске Агенције, јер је скратила излагање Предсједнице Државе. Цензурисала је Предсједницу. Са образложењем Мало је претјерала. И данас бих то урадио, без обзира о ком предсједнику се радило. Ако те Држава плаћа, извјештаваш за Државу. Ако је Предсједница мало претјерала, ти објавиш па нека се она мало и пере у Јавности.

·        Нарочито не подносим Слободу Медија која је плаћена страним или покраденим парама.

·        Јавност не познаје унутрашње процесе у Есенесдеу па не може процијенити шта је било донедавно, шта давно а шта недавно, шта је ко заступао и ко се коме супротстављао, па све што закључује магла је над мостаром.

·        Никакву странку не правимо Игор и ја нити сам ја изашао из Есенесдеа, нити планирам своју странку. Нисам ја политички мастурбант као Чавић.

·        Сматрам да је Есенесде, у политичком мозаику, Национално Богатство. То сматрам и за Есдеес. Кад странка пријеђе неке прагове значаја, она се мора тако тетирати. И сви је морају тако третирати. Ја тако размишљам о Есенесдеу. Та странка је мени потребна, и другима, и двадесет година након моје смрти. Ко разумио ко не разумио. Размишљам и о Есдеесу али нећу да им кажем. Имају своје Босиће па нека буду одговорни а не да трчкарају за Иванићем ко куцања по сокацима.

Велика Политичка Странка је потребна свакој НДД Сфери, најмање двије, јер се с помоћу ње прича са свијетом. Политичка Странка износи став. Утиче на друтво. Ако је на власти, утиче и на управљање друштвом. Нема ко други. Те курчеве даворије, енвео, цивлно прело и слично, сам су манипулативни презервативи да странци усранци не би прљали руке.

Стога се Велика Политичка Странка мора чувати. А најбоље се чува ако се непрестано поправља, у складу са временом, властитом структуром и општом околином

·        Моја представа Слободе Медија, јавно је промовисана одавно, реченицом Ништа није тако свето да се ријечју не би могло ударити у главу. Додуше, то је Аваз први објавио, моја другарица Едина. Јебига, овдашњи слободњаци били нешто заузети.

ГРЧКА.

КРАХ

ЕКОНОМСКЕ

ПОЛИТИКЕ

ИНТЕРФИНАНСИЈАША

ПОЗНАТЕ КАО

*600 ЧИСТАЧИЦА*.

Настрану пословица која постоји одавно. Пропо Ко Грчка.

Јер, овај пут је у Грчкој пропала Европска Унија и међународна финансијашка тортурашка политика поробљавања, дестабилизовања и рушења концепта Држава Нација.

Тешко је из ове информацијске близине одгонетнути колико је крах грчке финансијске позиције био пројект да се власти, у многим земљама, дочепају Топ Финансијаши ММФ, Свј Банке и водећих америчких банака које премрежују свијет или је то био пројект Америке да се дестабилизује и сруши Еурозона.

Грчка је протеклих година била под извањском западном, политичком и финансијском диктатуром невиђених и незабиљежених размјера.

Од једне суверене земље начињена је тврђава небески високих камених зидина а два, три, дрвена моста према свијету, контрлисале су Њемачка, Интер Банкари, ЕУ и САД.

Од Грчке су тражени штедња и отпуштања. А осим репрограма ништа јој није понуђено нити јој је каква помоћ дата.

Тако је терет кризе пребачен на сиротињу. Отпуштани су радници и запослени из најнижих слојева, о којима је међународна медијска ебола лансирала информације како слабо раде а примају шеснаесту и седамнаесту плату сваке године.

Након побједе Сиризе и Ципраса, стигао је и податак да је из неких владиних институција отпуштено 600 чистачица. То је била та диктирана мјера државне штедње коју су захтијевали међународни, односно бриселско-берлински гуликожни кордони.

Тако се интернационална финансијска мрежа претворила у незаустављиву кугу која хара државама и која масовно односи животе сиромашних житеља средњовјековних тврђава.

Побједа Сиризе одјекнула је, на Западу, као гром из ведра неба.

Невјероватно је да Финансијски Запад, који управља судбинама држава и нација, није имао сазнања и процјене да ће се ово негдје догодити и да је Грчка најреалнија дестинација за то.

Јер. У Мађарској већ имамо гласачки и отпор званичне државне политике бјеснилу којим се проводи уништење Држава и Нација. Много земаља ЕУ не испуњава захтјев да се призна независност Косова.

То није само због љубави према Србији нити због страха да се то не догоди и њима. Можда је баш преовлађујући страх од сазнања да је комадање земље један од начина уништавања и већег и мањег комада који остану након те демократске ампутације.

Ципраса се покушало медијски уништавати одмах по проглашењу резултата. А онда су поједни званичници почели долазити у Грчку.

Ципрас је, међутим, кренуо да остварује своју политику и обећања. То ће бити мукотрпан посао. Не само због саботирања које ће наступити извана и плаћеништвом изнутра. Већ и због дубине у којој се нашла Грчка као експериментални ронилац на дах у аранжману ММФ и других гуликожа.

Министар финансија Грчке одмах је изјавио да нема разгвора са ММФ и осталима, нема наставка аранжмана, нема клечања. Већ само борба да се Грчка властитом економијом бори за излазак из кризе.

Демократија се вратила тамо гдје је и почела.

Овај пут то изгледа као да се вратила на мјесто злочина.

Јер ово што Финансијски Запад практикује као Демократију, само је софистицирани фашизам без крви и логора.

Грчка сиротиња гласала је за своје радикалне љевичаре. Запад ће да каже да су то ортодоксни комунисти, путиновци и слично.

Чињеница је, међутим, да су они који су гласали за Сиризу гласали за Грчку. А не за ЕУ. И не за Финансиски Запад. Гласали за своју муку а не за туђи диктат.

Сириза би најприје могла да значи Сиромашни Широки Слојеви.

Тако се моје дефинисање тог преовлађујућег сегмента становништва и бирача и план да се Велика Политичка Странка мора окренути њима, опредметило на једним изборима у близини.

А Грчке Сиротиње пуна је Европа.

Ну. Ствар није завршена. Не питају се само ни претежно грчки бирачи.

Финансијски Запад, Капитализам, Неолиберализам, Збигњев, толико су моћни да скоро све могу да сруше. И, што је још горе, кад једном нешто сруше то се више не диже.

Јасно је да ће се Грчка и Ципрасова Влада наћи под видљивим и невидљивим синхронизованим ударима извана и изнутра. Који ће бити немилосрдни.

Јавност, под медијским западним перманентним инфицирањем, цијели политички и економски тектонски поремећај покушава да саглед кроз Ципраса и његову полиичку појаву, односно личност.

Ципрас је, међутим, овдје најмање битан.

Јер. У Грчкој не мора значити да су побиједили Сириза и Ципрас, али су свакако изгубили ЕУ и Финансијски Запад.

Али. Крај једног рата против Грчке не значи да су све сљедеће битке добијене.

НАСЕРНИЦЕ

НАСЛОВНИЦЕ

ЗОРА СВИЋЕ,

ИЗЈАВА СЕ ВИЈЕ, ВИЈЕ

Младен Иванић и Младен Босић, све више ме подсјећају на Дел Боја и Роднија.

При чему је Иванић Дел Бој.

Он је главни Политички Бизмисмен а Босић непрестано покушава да уђе у посао. Упорнији је него Оги Тадић на изборима.

Дел Бој Иванић тријумфално је саопштио да је Предсједништво усвојило Изјаву и да ће је одаслати лидерима да ставе печат, факсимил или отисак прста. И то је, онда, готов Кандидатски Статус. Слиједи Друга Фаза.

Шта је Друга Фаза, питају новинари. Друга Фаза, каже Дел Бој, са једном руком у џепу, док другом поправља наочаре, Друга Фаза су Конкретне Реформе.

Сунце Ти Јебем. Одмах ми спаде екран са шарки на лаптопу.

У БиХ, од Српског Свата, нико ништа не може, није и неће, конкретно да уради. Осим да се усере или да најебе.

За то вријеме, Родни Босић трчкара около, мало олабављеног сакоа, око врата, и гримасоидних уста, како би што више личио на Дел Боја, и покушава да ишчачка било какав политички послић, небили се како представио и он успјешним.

Млати Ентитетским Гласањем. Додик каже да га је Босић тек недавно открио. Ту ме је насмијао. Као и ја њега.

Родни Босић је оптужио да излазак Есенесдеових посланика са сједница ППД, Пресвијетлог Представничког Дома, угрожава Ентитетско Гласање, Заштитни Фактор 10, и да ће сада мрским припадницима других народа све капије бити отворени и сви јелеци бити откопчани. За унитаризацију.

Баба Мара. Препала се за туђу а чеше се по својој гузици.

Само да се нешто прича по селу.

Родни Босић, као и Дел Бој Иванић, не могу се ни рибаћом четком опрати од чињенице да су са сарајским политичким кругом, народњачким бошњаштвом, ушли у коалирање под патронатом и аранжманом Међународне Заједнице и уз потписане споразуме. И то с ким. Са Комшићем.

То је унитаризациони посао. Може Дел Бој причати о свим ниовима власти, о томе да ће сваки тај ниво, и кантони, донијети свој програм реформи и слично, то је посао Сарајева и Бриселских Бирократа. А он никада није био друкчији него унитаризациони.

Био је и Есенесде у тим аранжманима власти у заједничким органима. Али га није позицинирала Међународна Заједница и није потписивао програмске споразуме.

Ну. Изјава се вије, вије.

Само што Босић не разумије.

А Иванић и превише разумије.

Да је то Ахднама 21. вијека.

Имате право да будете ту. Али да одлучјете о својој судбини и својој кући, немате.

3538.

ВЛАСТ

ХОЋЕ ДА

СПОРТСКЕ КЛУБОВЕ

ПРОГЛАСИ

ЗА ТАЈНО МЈЕСТО

Бањалучке власти разматрају финансирање спортских клубова у овој години.

Проблем је велики а ловарник мали.

Бањалучка општина има, кажу, 267 клубова.

Прије четрнаест година имала је само 40.

У задњих пет година формирано је 67 клубова.

Они су и главни за штедњу. Нешто као Шесто Грчких Чистачица.

Постоји приједлог да се њима не дају паре. Јер нема и јер нису показали резултате.

Мада ја мислим да је највећи резултат да су формирани.

Међу бањалучким клубовима су и Борац ФК и други познатији.

Мене, пак занимају мали клубови.

Којих је пуна Република и који се финансирају на мађионичарски начин, илузијама Дејвида Коперфилда и класичним просјачењем.

Некидан сам био на Крајини ФК, малом клубу из Четврте лиге. 200 мaрака је велико ко солитер. Једна група ентузијаста одржава клуб иако пропада. Био је у Другој лиги.

На Крајини се окупља стотињак дјечака и сениора. Тренирају, играју, постоји и школица фудбала. Имају и трибине.

Таквих Крајина сам видио диљем Републике.

У једном клубу, група ентзијаста својим парама купује комад земље јер код корнера им недостаје за прописане димензије. Предсједник Клуба, СТЈ, својим Југом вуче ланчану брначу да поравна пијесак и земљу па да трава равномјерно расте.

Има и прича како се у неким општинама води рачуна о клубовима. Бијељина. Кажу да Мићо Мићић, нарочито у години избора, сваког дана носи печене прасиће и посјећује клубове а дијели им и паре из буџета.

Међутим, система нема.

267 бањалучких клубова, из разних спортова, можда окупљају 2.500 младих спортиста.

То што ничу клубови, порука је властима, општинама прије свега.

Да не раде ништа са потребама и жељама људи да се организују и баве спортом.

Власти општинске и спортске, мудоклапчине из разних савеза, а и министарство надлежно, требали би прихватати те клубове у неки систем. Не кажем да треба и да их формирају.

А не да уводе рестрикције. Прво резултати па онда паре можда.

Небили их убили у појам па да се расформирају.

Друштво мора пронаћи механизме претежне обавезе учешћа у финансирању тих малих клубова. Велики су посебан а не кажем да нису и они велики проблем.

Наглашавам да у малим клубовима нема лопова, мешетара и гуликожа. Не кажем да их има у великим. Мали клубови немају медије, лобије, јаке спонзоре. Имају само младе који покушавају да у неком колективитету нечим да се баве.

Стога им треба помоћи да преживе. Треба им платити струју, воду, судије, путовања...

И не питати за резултате.

Највећи резултат је окупљање младих.

Боље да играју у четвртој лиги него да буду Кукачи Кока Коле.

17 СЛИКА

СА ЈАХОРИНЕ

СТАРИ ДВОСЈЕД СТОЈИ, ШЕСТОСЈЕД НЕПОПУЊЕН.

ДРЖАВА ЈЕ ДАЛА ВЕЛИКЕ ПАРЕ. ПРИВАТНИЦИ ИСТО. СВЕ ВЕЛНЕС ДО ВЕЛНЕСА А НИГДЈЕ СКИЈАША.

НЕКО НИЈЕ СХВАТИО ДА ЗИМСКИ ТУРИЗАМ ОВДЈЕ МОЖЕ БИТИ САМО МАСОВНА ПОЈАВА. И НИКО НЕ ЧИНИ ДА ТЕ ЉУДЕ ПОЗОВЕ, ДОВЕЗЕ И УГОСТИ.

ЧАСТ ИЗУЗЕТНИМ ЗАЉУБЉЕНИЦИМА ЈАХОРИНЕ КОЈИ СУ МИ И ЈУЧЕР РЕКЛИ ДА НЕ МОГУ ДА ГЛЕДАЈУ КАКО ЛЕШИНАРИ УЗИМАЈУ ЊЕНЕ КОМАДЕ, ДИРЕКТНО ОД НЕРОЂЕНЕ ДЈЕЦЕ.

3536.

ВОЊ

ЏАФЕРОВИЋА

ШИРИ СЕ БОСНОМ

Есенесде треба да издржи са напуштањем сједница ПДПСБиХ због сумњиве злочиначке магле око предсједавајућег Џаферовића.

Тиме се шаљу три важне поруке.

·         Бошњачкој политичкој јавности, да су им лагали да су само Срби чинили злочине, да су само муслимани били жртве и да је свако, тиме што је муслиман, или проглашени Бошњак, невин и чист пред свим и свачим.

·         Међународној заједници у БиХ, да је и на помен С у придјеву чистила све са сцене, хапсила и судила а да је полиитчке институције прогласила за недодирљиве резервате злочиначког кадра муслимана, Бошњака.

·         Есдеесу и Сазапу: Господо сарајскосрпскоџаферовићевска, сједите у Сарају са сумњивцима а можда и Злочинцима.

Џаферовићи, од оног Бихаћког Ђенерала Петог Корпуса па даље, треба да схвате да крв није једносмјерна струја. Тамо гдје се у међунационалном и међувјерском рату за туђе територије (муслимани и Хрвати) и опстанак на њима (Срби) водио Троцјевни Рат, тамо нема једногрешних и једноневиних. А било би лијепо да су криви само онима којима сте хтјели узети територије и земљу. Животе не књижим.

Још важније је да тамошња Јавност схвати да нема права на простору на коме се оптужује и пресуђује Биљана Плавшић која је ходала око хуманитарне помоћи а не доводе ни тек у сумњу они који су ходали око одсјечених српских глава.

Џаферовићи и Бошњачка Јавност требају да се запитају Да ли се овдје вјежбао ИСИЛ.

Такође, требају да знају да су Одсјечене Српске Главе чињеница која излази из свих оквира цивилизованог правног санкционисања. Нигдје у праву нека Онај ко одсијече српску православну галву, казниће се...

То су Мрачни Обреди Зла.

То су људи наизврат.

Ту нема невиних.

Ту су сви из Андрићевог Знака. Криви сте и кад вам се матера, носећа, очешала о кривца.

Пошто је општеприхваћена поставка да су сви Срби криви, само су нијансе у агресији, геноциду или четништву, могу да кажем да ни у Босни нема невиних.

Па се перите, господо патриотска.

НА ЈАХОРИНИ

ПОЛУОСТРВО

ПОЛУОСТРВА

У ПОЛУФИНАЛУ

СВЈ РУКОМЕТНОГ

ПРВЕНСТВА

Прије него што је на Катару пронађена нафта, ту је цвјетао рукомет. А познати су били њихови голмани који су бранили у оним великим стољњацима. И није било нападача који је могао, и голману малог школског тима, да више од два гола на утакмици.

Онда су дошли Инглези. Да краду Нафту. А у ствари су украли Рукомет и ту игру из Катара, полуострва на полуострву пуно познатијег као Уједињени Арапски Емирати, однијели по цијелом свијету све су поклонили другима, тако да они. Инглези, немају појма о рукомету. Катар није хтио у тај Дејтон. УАЕ. И није се зајебао.

Дабоме да је ово нетачно и немогуће.

Али било је, до јуче, немогуће да Рукометна Репрезентација Катара побиједи Њемачку и оде у Полуфинале Свј Рук Прв. У Полифинале, што би рекла Оро Карлеуша.

Катар је саставио Репрезентацију углавном од странаца који играју у Катару или су ангажовани као репрезентативно слободни играчи. Међу њима је и Данијел Шарић, Добојлија који је свјетски познат рукометни голман Барселоне.

Побједа над Њемачком не може се објаснити домаћим тереном а пошто их чекају Пољаци у полуфиналу, екипа из бе-контигента, ипак, изгледа да им је пут и Финале отворен.

Није то, дакле, класична национална репрезентација, па је по систему домаћинства имала подрушку публике, јавности и судија.

То је склопљена репрезентација.

Али. То је и занимљива формула коју треба размотрити и изаћи јој у сусрет. Либерализацијом репрезентативних прописа и клаузула.

Пошто се спорт одвавно професионализовао, омоћио капиталом, и пошто пред том чињеницом падају и патриотизми и национализми, а пошто постоји огроман број репрезентативаца који из разних разлога не играју за своје мајчинско изабранство, треба им омогућити да, без великих пара и мегаспонзора, играју та друге репрезентације и тако повећати квалитет такмичења, уједначити репрезентације а многим спортистима омогућити учешће на СП и ЕП, што је њихово спортско људско право и крајњи циљ гладијаторског бављења тренинзима и такмичењима.

Дабоме. Патриотизам и национална припадност требају да остану главни процедуралитети. Али све остало треба либерализовати до крајњих граница. Па и то да се на сваком првенству може играти за другу државу.

У данашњем добу, кад смо сви Шарлi, ортодоксија Држављанства, превазиђена је.

ШТА СЕ

ДЕСИЛО

ИЗМЕЂУ СИЛЕ

И ЉУДИ

Мислим да нико не зна.

А ни ја не умијем да објасним.

Иако ће то бити кључни одговор којим ће се објаснити наш тренутак цивилизације.

Уз све ризике да ме се оптужи као Југоносталгичара, са цијелом лепезом гадљиво љепљивих квалификација, испричаћу један стари добронамјерни виц о властима социјалистичке федеративне републике. О којима, о властима, постоје и друге, не супротне него катастрофично неповољне чињенице. Јер, Сила и постоји да буде таква. Сила се не измишља за сликовнице.

Стари, добри Загреб Град, Град Херој. Пола четири предзору. Милиционар глатком новом палицом, чија пластично гумена сјајна опна није ни матирала а камо ли да је огуљена, јер ништа тврђе од Длана Народне Милиције, није дирала, њеним врхом, лагано гурка НН особу мушког спола, која хрче на чистом тротоару, главе наслоњене на први степеник улаза у неку стару, велику, аустроугарску зграду. Друже, Друже, устани, прехладићеш се. Устани и оди кући враг ти јебал матер. Друг отвори горње око, пошто му је доње било на излизаном и чистом првом степенику. Видјевши плаву ногавицу Наше Милиције, обузе га неки смирај. Гдје сам. На крижању Палмотићеве и Штросмајерове. Зајеби детаље, у ком сам граду.

Шта се у међувремену догодило.

Уз напомену да смо живјели у тоталитарном, диктаторском, једнопартијском, једнумумајкујебем систему, у ортодосном комунизму, у тамници народа, нација и националних мањина.

Па да, данас, Наша Милиција изгледа ко оклопњача потемкин и да за сваког Полицајца мораш убити седам корњача са Галапагоса, да би га оклопио и опремио. Само да би неком рекао Друже. Мислим, Господине.

А да уличне протесте, познате као Пицине, Тузланске или како, воде, и тиме се диче разни немогуће идентификовни индивидуалци. Умјесто да, ко људи, леже мртви пјани, на степенику или на клупи, и чекају своју сигурну зору.

Да ли су се искварили људи или полицајци. Душа или Сила. Рука или Палица.

Смијешно је питање Ко је старији, Кокош или Јаје. Какво је ово.

Моје скромно и њежно мишљење, један друг коментатор каже Не псуј, и дјеца читају, износи тезу да се покварио Друг.

Друг је био однос између власти и појединца.

То је као кад муж супрузи каже Драга. Осим ако није оженио Другарицу. И није на састанку.

Али. То није одговор. То добро знам. Као што није одговор, Турски, да је дошао такав Земан. Нити је одговор, Западни, дошла Демократија.

Извини Друже Коментаторски, и ти драго дијете, мислим, да нас неко јебе.