2549.

ЕРЕКТУС-

Настојање да се Босна и Херцеговина повеже неким вјештачким протестима који надилазе националне, географске и територијалне одјеле, а, у ствари, руше Устав, Дејтон и Републику Српску, смијешан је покушај Сарајевских Унитариста и Међународних Илузиониста, све смјешнији, отприлике као покушај да ороз снесе јаје чупаво изнутра.

Фарсични протести због тога што бебе немају ЈУБГ Јединствен Унитаристички Број Грађана, па онда протеси Бањалучке Копилади уз плес Међународних Локица, Цеце, Тање, Ђоле & Миље, не сјећам се због чега бјеше, и сада покушај да се уједине студенти Сарајева, Тузле, Мостара и Бањалуке, због тога што им, наводно, Република Српска ускраћује међународно знање, нису за подсмијех. Коликогод су трагикомична медијатска и комендијантска промоција уличне демократије за ситну лову и курвање душе.

То је знак да Унитаристи не одустају. И да је њихов пројект дугорочан. Изјава оног Македонца да ће Македонија за петнаест, двадесет година бити исламска и албанска земља, треба да опомене и задњег овдашњег Хришћанина да се сваког дана буди и лијеже са мишљу о очувању самосталности Републике Српске. 

2548.

ПРОВЕШЋЕ СЕ

БОСИЋ ПО ТРЊУ

На овакав начин, Босић, Есдеес и опозициони прапорци, не могу никада побиједити Додика и Есенесде на изборима. Они могу побиједити само ако Есенесде уложи крајње напоре и максимално искористи све своје слабости.

Босић читав овај мандат спава зимски сан. Ко Међед, божемеопрости. Повремено се прене па накотрља  антиполитичких глупости за два сепета. Као оно да он Има Мисију. Сада се, опет, пренуо па причао о издаји Додика. Издао све по реду. Издао, каже Босић, и Милошевића. А ви, што сте га изјебали на Палама, ономад, у рату, таковог српског сина, то ништа. Јебо Га Он. Никад с Милошевићем нисмо ни били на појилу.

Курва о љубави, Есдеес о издаји.

Сто година причају, и Босић и његови, о томе како је Додик дошао на власт на страним тенковима. Па онда причају како га је довео Милошевић. Опредијелите се једном.

Не може Есдеес манипулацијама чињеницама о ондашњој бијељинској скупштини да прекрије чињеницу да им је Биљана Плавшић показала пут реформе Есдееса, показала борбу против криминала, показала пут изласка Републике Српске у свијет. Пошто има осјећај за вријеме, политику и национални интерес, у 3ЛПМ, Есдеес те путеве није прихватио.

Да јесте, владао би сто година.

Сад им је крив Додик.

Биљана Плавшић је имала визију, одлучност и поштење које је тада требало Републици Српској и Србима. Као постратна политика. Есдеес је имао Мому, Кијца, Кењца. И опредијелио се за њих.

Додик им је дошао као божија казна.

А о доласку на власт, да им зборим.

Есенесде није имао тај лускуз рата и националног покрета на којем је јахао Есдеес. И дошао на власт. Јахао је и на леђима Срба, дабоме.

Есенесде је десет година на изборима удуплавао резултат или биљежио енорман успјех да би 2006. надмоћно побиједио. Такав долазак на власт се не може објаснити усраним есдеесовим тенковским фантазмагоријама.

То су два посве различита доласка на власт.

Мисија Босић, и Есдеес, и опозициони прапорци, немају енергију за побједу. Немају концепт за побједу. Бирачи више од десет година знају Додика и Есенесде. Сад ће Есдеес да им објасни да је то, и све прије тога, била издаја. Бирачи очекују њихов концепт и програм. Нису их најмили да им држе предавања о Додику и Издаји.

Они тај концепт и програм немају.

И не могу га ни имати.

Није остало превише простора.

Да поменем само неке сегменте.

У односу према БиХ, није могуће бити већи Србин од папе. А немају ни муданца да буду против Сарајева и Унитаризма. Ни колико Додик. А требало би да буду много више да би дошли у предност.

У односима са Србијом не могу постићи више.

У стабилности буџета и економији не могу постићи више.

У страним инвестицијама, осим ако пушење странцима не подводе под стране инвестиције, не могу постићи више.

Не могу ни толико. Ни пола. А више је потребно да би дошли у ситуацију да се разматра могућност побједе.

Странци тјерају Босића и Есдеес у тор заједничких кандидата за Предсједника Републике и члана Предсједништва. Тјерају их и у једну, заједничку, листу. То је сигуран пут у пораз. Као што би био пораз да свако има своје кандидате и листе.

Када се обиђе цијели круг, остаје им само нада у слабостима противника.

Али и тада им је за побједу потребна енергија коју је Есенесде имао 2006.

Јасно је да је млитави Босић и Босићев Есдеес нема. Нити је може имати. Удруживањем са Иванићем и Чавићем њихова енергија се може само умањити.

Остаје им да се, овако, понекад тргну, понове старе прежвакане приче и уздају се у Тарабићева пророчанства.

2547.

БМК

ЈЕ ФИЛОЗОФИЈА,

НИЈЕ ПСОВКА

Јучер, у Политици, Љиљана Томановић Пономарев, писац, износи своје погледе и дилеме на чињеницу да све више девојака усваја и употребљава псовку Боли Ме Курац. О томе се, каже, јавно питао и Игор Маројевић.

Е, јебеш вјештачке писце. Оне који нису из живота. Који га не разумију и не доручкују.

Када је Тика Станић, у возу за Београд, прочитао мој роман Прсти Лудих Очију, нашавши и сторију о ноћном сексу у купеу, првом приликом ми је рекао Ти мора да си оно проживео, оно се не може измислити. Данашњи писци све измишљају, ништа нису проживели, и зато делују неуверљиво. Нисам, Тика. Само сам се напутовао возом. Да сам имао толико жена колико возова, ММЈ, знао би Холивуд за мене.

Дабоме. Не могу да очекујем да Љиљана путује возовима ко луда и размишља о свему у дугим клепетавим ноћима челичних точкова и неповарених шина. Али. Не мора јавно да расправља о нечему што не разумије.

Она у том тексту, одмах каже да је то Псовка. И да су је девојке усвојиле да би се приклониле јачима, мушкарцима. Кад већ не могу да их победе. Јер. Боли Ме Курац, мушка је Псовка.

Све је то гомила нетачности. Чак и увредљивости за жене. Испашће да данашње дјевојке псују као кочијаши. Да употребљавају Ону Ствар, која је Псовка, на начин како Ону Ствар, која није Псовка, никад нису употребљавале. Узимале у уста. (Пошто сам за апсолутно природну двосполност, требало би Ону Ствар код мушкараца звати Онај Ствар. Тако би Она Ствар и Онај Ствар били изузетно лијепи пар.)

Боли Ме Курац није Псовка. Зашто би помињање органа од племенитог неметала била псовка. То је Филозофија. Трансисторијска Активистичка Филозофија Протестантизма.

Трансиситоријска је зато што није као друге филозофије живота. Које пролазе кроз вријеме као неки танки диск, усијецају своје трагове и нестају. Кад и посљедња тачка те кружнице утоне у вријеме, рез се затвара и онда та филозофија живи само у књигама и интелектуалним архивама. Филозофија Активистичког Протестантизма је свакодневни однос према времену и стању. Она је неуништива, као енергија. Само се мијењају њени облици и појавнине. А варијабилна је и у односу на друштвена и географска поднебља. На Славенском Балкану потпуно је другачија него на Славенском Сјеверу.

Она је свакодневни протест против стања сваког дана и сваког вијека.

Треба уронути у балканске значењске молекуларне лавиринте па детектовати да Боли Ме може да значи и Не Боли Ме. Нарочито је лавиринтозно кад дјевојке кажу да их боли непостојећи Онај Ствар.

Дабоме. Да се у тај концентрисани однос према дану и вијеку, истовремено, накупило и демонстративног пасивизма, оспољене апатије душе, упитне перспективности и наглог раста храбрости јединке коју доноси ново информатичко и глобално вријеме.

Курац је ту само симбол. Новчана јединица. У ствари. Основна мисаона јединица свакодневног ума.

Како његова природна улога буде слабила, доћи ће вријеме када ће он само једном, када тјелесни процесор израчуна да је најоптималнији дан у животу младог човјека, да уступи те сјеменке у свјетску банку и више га тиме неће оптерећивати, ни власник ни привласнице. Оргазми и организми ће се доживљавати с помоћу биопроцесора а људи и жене ће заборавити како се и зову оне ствари.

Нестаће и из језика. Као што данас, полако, нестаје рукопис. Ускоро људи неће знати да пишу. А и ако буду писали то ће бити ко ногом. Неће имати прилику да испишу рукопис.

Јер. Данас све има типковницу.

Једини спас за Онај Ствар је да и он добије типковницу.

Стога, употребљавајте га, макар и у масовној синтагми, до миле воље. И то је од одумирања боље.

А значењски спектар најраширеније филозофске поставке двадесетпрвог вијека, Боли Ме Курац, неистражив је и надживописан.

2546.

ДАЛ МИ ЈЕ ПУН

ИЛИ СВЕОБУХВАТАН

Волио бих да је необухватан. Сила Небеска. Па макар био и дугачак. А можда је боље да буде Дугорочан.

Јебо му ти матер, дилеме се множе са сваком ријечи.

Они дрипци у Бриселу одлучили да ЕУ почне разговоре са Србијом. Што значи да Србија још није умрла. Али су одлучили да, у том склопу, не мора да са Косовом поптише Споразум о Пуној нормализацији већ о Свеобухватној.

Медији и дипломате се, сада, поубијаше да разјасне разлику између Пун и Свеобухватан. Да ли Пун значи и Тврд. Или значи да ће јој бити ПунК свега. Да ли Свеобухватан моћже да доведе до врхунца. Екстазе на дуге стазе.

Као ЕУ је, читај Дојчланд, Deutschland, мада пише Ојчланд, Eutschland, направила уступак, ушла у компромис. Попустила Србији. Мада нико никад у историји Србији није попустио док Србија није попушила.

Дач одмах изјављује како је почео да се остварује Генерацијски Сан, како Србија није дала Косово већ је нашла Модел.

Вуч, дотле, нејебеич. Неће да се замајава тиме. Гради свој додатни имиџ у јавности ногодупећи начелнике, директоре и високе савјетнике Напредњака. Из странке и са положаја. С таквим миром да је Цвијан морао да му помене мајку. А Вуч, опет, ич.

Занимљиво. Кад треба, ја сам ППВ. А кад не треба, имам посла у Странци.

Зато је истина о разлици између Пун и Свеобухватан, ипак у гестама и понашањима а не у ријечима и тумачењима.

Дач је отишао не изложбу двију Косовки, тамо је мултиетничност тако да не морам да помињем националност истих, о фотофамилијарном стаблу на коме су и фотоси убијених чланова породице.

Многи врли Аналнитичар, Србљак или Радикал ће рећи А шта би било да су неке двије Србијанке у Приштини отвориле изложбу фотографија мртвих из њихове породице. Не би било ништа. Јер та изложба није могућа. Можда је и могућа али није потребна. Изложба у Београду је потребна. Да би се на њој појавио Дач. И Чад. Мада је Чад Јов ту небитан. Он је као млада коју су у току једног дана младожење оставиле на девет вјенчања, па ода селом ко прилуда.

Тај Дачов одлазак на изложбу говори шта ће Србија морати да потпише.

Потписаће и дебео и дугачак.

Медијске мрене, фарсе и фасаде, никога не треба да заваравају. У тој одлуци Ојчланда стоји да ће Србија, у претприступу, мијењати своје законе само у оквиру своје територије. Без Косова.

Јест нашла Модел, ЈСС. Слику Своју.

2545.
БОСНИ АГЕНЦИЈА
А НАМА ДИНСТАЊЕ
КУПУСА
 

Извјесни Борис Бајић објавио у Незаситим Новинама текст о томе Еразмусу+, то је ваљда неки м:тел пакет, шта ли, у коме позива министра просвјете у Влади Српске да учини уступке, да се студенти, и студентице, размјењују, да се формира Агенција за то на ниову БиХ и остала срања да на младима свијет остаје.

Прича ми моја жена да сам и ја био млад. Али нисам примијетио да је било шта на мени остало. А ни подамном.

Борис Бајић је негдје на студијима у Холандији а испред неког словеначког факултета. Претходно је добио Златну Плакету Универзитета у Бањалуци. И све је то ОК.

Мене занима Бајић као представник хиљада младих, образованих људи који немају никакав осјећај за Републику Српску.

Њима је, дабоме, немогуће доказати да је та Агенција опаснија за њих и њихове потомке од било чега другог у тој размјени или неразмјени.

Агенција на ниову БиХ, кад се једном формира више се неће расформирати.

Можда једино након Трећег Свјетског Рата.

Она ће јести паре Републике Српске. Јести паре младих људи на којима остаје будћност. Јебала те будућност кад ти паре остају у Сарајеву.

Размјена студената, као нешто неупитно, овдје се користи за класични једновјерски унитаризам. Ми би финансирали глобалну исламизацију БиХ.

Кад си већ отишао у Европу, студирај мало и Унитаризам.

А није ни чудо што Незасите Новине објављују Бајићев текст. Тако су лобирале и за једног предсједника Фудбалског Савеза БиХ. Па шта смо добили. Једнонационалну репрезентацију БиХ и понижавање да нам нико не допушта да одиграмо утакмицу Селекције Српске са Репрезентацијом Србије. Не дозвољава Сарајево.

Из цијелог безазленог програма Еразмус Сарајево хоће да добије Агенцију.

А нашем министарству просвјете остаје да динста кисели купус за доручак.

Млад си Ти, Бајићу, а и паметан, за тај секс.

2544.
ПАЖЊА, ПАЖЊА,
БРЗИ ВОЗ
ШТУТГАРТ – ПЛОЧЕ
ДОЛАЗИ НА ПРВИ
КОЛОСИЈЕК
·         Посљедња почаст Великом Возу моје младости а поводом укидања малог воза Сарајево - Плоче

Какав сам, некад, европљанин био.

У Осјечанима стане брзи воз за Београд. Ја уђем. Ко господин. Сједнем. Легнем. Путујем. Селма иде на факултет.

Није брзи воз стајао само у Осјечанима. Стајао је и у Драгаловцима. Због тога што је цијели тај крај радио у Словенији или Аустрији.

Идући, прије тога, у добојску Гимназију, на Жељ Станици сам свакодневно био у средишту тих европских путева. На раскрсници. На Жељезничком чвору. Према Тузли. Према том Београду. Према Шамцу. Врпољу. Мору.

Боз је био чудо. Кад наиђе воз, сви престану да копају, косе, престану и да воду носе. Стану ноге босе. Налакте се на вилиште, грабљиште, мотичиште. На косиште. Поздрављају воз. Достигнуће Великог Социјалистичког Манитуа. Гледају за вратима задњег вагова као да је тим возом отишао неко њихов, најмилији.

Воз је био најпоштованији народни херој комунизма.

Ако неко заборави, случајно, на сваком пружном прелазу писало је, на оном крсту, Пази На Воз. Изап Ан Зов.

Возом идеш у војску. Возом долазиш из војске. Возом путујеш у свијет. И враћаш се из свијета. Ако неку пару имаш, и мало си љепши, возом и жену доведеш. А сваку лијепу цуру, воз је одвезао у свијет и више је никад није вратио. Јебо он своју матер жељезничку.

Из тих мојих Осјечана одвезао је све цуре. Онда сам се запутио и ја.

Данас у Осјечанима не стаје ни курац. А камо ли Брзи Воз за Београд.   

Нико више и не зна шта је воз.

Ови што су објавили данашњу вијест да је укинут воз Сарајево – Плоче, појма немају.

То је некад био воз из Штутгарта.

Еј. Штутгарт – Плоче.

Директно из Штутгарта на станицу Добој Нови.

А онда, Баја са карираним шеширчетом и три златноплаве перушке, изађе на перон, гледа право ко Сава Ковачевић. Не јебе никог. Пуши велике димове. Лијева рука у џепу а у десној ручни грамофон. Наранџасти. На батерије. Пјесмас ори, перон гори. Кад запјева Илија и Марко.

Јебо ти пјесму Владе, почившег Дијака. Чекала је воз за Подлугове. Замисли Бају, који у Штутгарт, Еј, Брале, чека воз за Плоче.

Усране Плоче. Чланицу Европске Уније. Која тад није била ни у Пич Ци.

Онда сам завршио факултет. Отишао у Сарајево, у које сам четири године са перона Жељ Станице Добој Нови испраћо возове, нашао посао у Телевизији Сарајево, нез везе, протекције и мита, па одлсужио војску, радио, био неки курац на телевизији, имао своју емисију, Опра Из Осјечана.

Онда сте, ПВМ, однекле довели Демократију, Рат и ПЗС. Прибор За Срат.

Е. Остатак те Демократије и Рата је данашња вијест о укидању воза Сарајево – Плоче. Један од посљедњих остатака.

Можда ће опет дођи неко безбрижно вријеме. Сједнеш на воз на Илиџи, ко чојек, па одеш на Башчаршију.

Везе: Пале, Соколац, Рогатица.

2543.
РАЗУМИЈЕВАЊЕ
ЈАВНОГ
МНИЈЕЊА,
ПОСЕБНО
ИСЈМ
 

Шта би, дакле, могло бити Јавно Мишљење. И како га звати. Мишљење је изузетно непогодан термин за ту синтагму. Јавност није жив човјек па да мисли и има Мишљење о нечему. Ријеч Мнијење, углавном због своје архаичне мистичности, изгледа погоднија. Она, можда, у себе укључује и осјећања, процес мишљења, представу о нечему. Као што је раније и било. Мишљење о нечему је држано, и врело је, у себи, много више него што је саопштавано некоме или јавности. Јавно мнијење се тешко преноси с брда на брдо.

Мишљење је за одмах изрећи.

Јавно Мнијење је скуп ставова, изречених или неизречених, свих појединаца, институција, слојева и група о ширем комплексу питања у неком друштву.

Јавно мнијење није, примјерно, само став неког медија о једном питању.

Чињеница да у Јавно Мнијење спадају и неизречени ставови и да су они важнији од изречених, јер, једноставно, нико нема толико прилика да све каже, треба да заинтригира све оне који утичу на јавно мнијење, који га користе, који га фалсификују и који желе да остваре неке јавносне циљеве, политичке, маркетиншке, економске.

Тај неизречени дио је Исподповршински Слој ЈМ. ИСЈМ. Он се понекад детектује у микрогрупама, понекад на изборима, понекад не брзоуприличеним догађајима, протестима, подршкама и слично.

ИСЈМ је веома опасан и убитачан сегмент Јавног Мнијења. Јер, нико није сигуран кад ће се, и гдје, јавно детектовати и какву лавину излива ЈМ може покренути.

Истраживачи, нарочито аматерски, они голи маркетиншки, не могу скоро ништа сазнати о ИСЈМ. О томе највише може сазнати служба унутар неке организације политичког или друштвеног миљеа, фудбалског, ловачког, јер специјалистички зна шта да детектује и шта да пита.

ИСЈМ садржи, напримјер, став о томе какав лични осјећај, у дужем времену, производи нека јавна личност својим иступима, ставовима и понашањем. Осјећај гадљивости, одушевљености, неподношљивсти. Тај став никад не мора да буде презентован на изборима или у јавној дискусији. Али може да буде и масовно употријебљен и погубан, или добитан, за некога.

Видим. Филозофски факултет у Мостару провео је велико истраживање о положају Хрвата. Велико, јер је било двије тисуће испитаника. Врхунски професионалци, пажљивим структирисањем и распоредом, могу да утврде прецизне елементе Јавног Мнијења и са само 600 испитаника у једној Америци.

Најважнија чињеница је знати кога да питаш и шта да питаш.

У Републици Српској нема кога да питаш. Да ти сачини добро, циљано, специјалистичко, истраживање Јавног Мнијења. Стога овај пројект ФФМ можда може да буде инспиративан.

Једно вријеме сам се носио мишљу да СНСД, као велика странка Перманентне Изборне Активности, створи свој сопствени узорак за испитивање јавног мнијења по приниципу један стални гласач странке и један негласач или туђи гласач, регрутовани са цијелог подручја из свих слојева. То је релативно лако организовати јер сви технички ресурси постоје. Потребно је само уложити напор да се људи убиједе у гаранцију да њихов став и њихово име неће нигдје бити употријебљени заједно.

Ну. Онда су организациони послови отишли другим путем и идеју нисам остварио. А она је на трагу оног да свака Странка ПИА мора најбоље да зна све о себи, о свом стању и о представама о себи, своје организације и изван организационих и извангласачких слојева.

Ако не зна неће најбоље да прође.

 

 

ПОНЕКАД НОЋИ
ЗАЛАЗЕ У МАГЛЕ

КАД ЋЕ ПРОЉЕЋЕ, ММЈ

2540.
УМРО КОЛ,
МОРАТЕ САМИ
ДА БУДЕТЕ УСТАШЕ
 

Симпатични лик за новогодишње јелке у Конц Логорима, исто тако симпатичног имена, Џое, Шимунић, ЈЋЋ, Ћаћиног Ћаћу, добио од Фифе десет утакмица забране играња за Дом и Трибине. Тако су Дом аће Усташе растерећене кажњавања свог сУборца. А и рекли су Казнићемо га ако га не казни Фифа.

Шимунића није требало кажњавати.

Јер је тиме опрана Хрватска Усташка Збиља. Толико је требао добити за онај дивљачки старт над србијанским репрезентативцем.

А за концерт за Павелића и Трибине, Хрватска је требала да буде удаљена са Свјетског Првенства.

 

 

2539.
ИЗБОР КОПАЊЕ
ЗА КОПАЊУ ГОДИНЕ
 

Само је Вуч профитирао.

Посјетио је и Далај Ламу Мисију Босића. Што је потез достојан Висoког Представника. Тако је оставио карте отворене.

Вучу треба ова посјета, много више него било коме. И Овдје и Тамо.

Али Дач није смио да допусти да Вуч дође сам. Као што ни Вуч није смио да пусти самог Дача.

Све остало безкоментарно је. Чега је новинар Милић. Које године. Милић је био новинар кад сам и ја. Сјећа ли се ико тога. Толико добрих новинара Компаније. Па добили Мауна. Гу. Знам шта би на то рекао покојни Гузијан. Удбашки министри најбољи у БиХ. ЈММ. А поуздано је да су јаке структуре гласале за Премијерку што није имало утицаја на бројчаник. Зашто се користи Државна Телевизија. Зашто није биран Мегафон Региона. Колумнист. Црна листа. Амбасадор Године.   

2538.
ДРЖАВНА
ТЕТКА
ДЕНИСА
И ОТЦЈЕПЉЕЊЕ
ФЕДЕРАЛНЕ
ИНСПЕКЦИЈЕ
 

Неспособност да се схвати вријеме у коме се живи и, барем с три четвртине толеранције тамо, овамо, властито мјесто у томе, једнако је поражавајуће као и тјерање жирафе да прође кроз цијевни пропуст на некатегорисаном путу.

Јер је масовно.

Она Ружа Хрватска, која је неки делегат у Стразбуру, обзнанила је да је нужник у њеној канцеларији, у тим еуропским здањима Стразбура, мали, неизолован и да га треба укинути. Дакле, Ружа схвата вријеме као проблем гдје ће да пиша и проблем што не може да прдне у нужнику јер ће се чити у сусједној канцеларији Еуропе. Јебеш сан Хрватске да постане дио ЕУ. Битно је гдје ће да пиша и прди Ружа.

Тако исто Вријеме и Битак схвата и нека Мија Мартина. Она је из неког федералног министарства. Чим устане из кревета, прије пишања, дакле, ускликне За Дом Спремни. Онда скине гаћице и оде да пиша.

Неки мушки мудоња из неког федералног министарства донио уредбу о немогућности продаје робе која није прошла федералне инспекције. Неки дигли грају како је то напад на јединствено тржиште и слично.

Тај Бахиљ најбоље схваћа Вријеме. Треба донијети реципрочну мјеру и у Српској а не кукати. Република Српска је и ту дала своје надлежности не мислећи. Па онда јауци о томе како полутке из Аустрије плаве наше тржиште. А Где Печат.

Извјесна Дениса, замјеница, из министарства цивилних послова, брања шипака и скупљања дивљег кестена Босне и Херцеговине, протестирала због тога што БиХ није постала дио програма размјене студената. Јер Министарство Републике Српске није дало сагласност а министар Новић није хтио без сагласности свих.

Нека није дало. Добро да и Министарство просвјете и културе Републике Српске уради нешто добро. А не само да се у њему динста кисели купус и туку јаја на око, за доручак.

Тетка Дениса би требала да зна законе, уставе и дејтонски споразум. Ако је већ толико глупа да не може да схватуи Вријеме и Битак.

Образовање је у надлежности Жупанија и Републике Српске. Није у надлежности Федерације и БиХ. Ако нешто треба да се уради према иностранству, онда се, лијепо и фино, скупе жупанијски министри и министар Републике Српске па се искоординира заједничка одлука, прослиједи се министарству Тетке Денисе, предложи се на сједници Савјета министара и још гдје треба.

Услов је да се та институција за размјену, онда и даље, обраћа и Министарству просвјете Републике Српске и њеним универзитетима. А не да се наши факултети воде као Босански. ЈВБ. Вам Босну.

Кад нема те координације, нема ни размјене.

Али, драга Дениса, није све изгубљено. Почните од динстања купуса.

Координирајте мало.

 

2537.
НЕСИГУРНОСТ
КАО ПРЕСУДАН
ПОЛИТИЧКИ
РЕГУЛАТОР
 

Вождовац је мала слика Србије.

То је београдска општина на којој се окреће трамвај. Мјешавина станодавних и приватнокућних грађана, свједок социјалистичког прираста пријестолнице и тихог пражњења села и подручја Србије, довољно дуго урбанизован и приурбанизован а довољно блиско везан са родним крајем, с једним оком према осиромашеној провинцији а са другим према тајкунима, бајкунима и мајкуима. Онима којима се помиње мајка јер им ништа друго не можеш.

У таквом Вождовцу, Српска Напредна Странка је, на општинским изборима, добила 50%. Слично је било и у другим двјема општинама. Обзиром да су то издвојени избори, које увијек карактерише мањак опште политичке климе и екстазе, мањак излазности и мотива, мањак адреналина због ниског интензитета конкурентског клинча, јасно је да би резултат Напредњака на општим изборима био још који проценат већи.

Мада то може да важи само још у сљедећој години. Када почну да се слијежу драгоцјени талози Хапшења и бриселско-београдске акције Косово је Север а ако почну да се заоштравају односи Русије и ЕУ око Јужног Тока, бирачко тијело ће почети да се таласа.

Стручњаци и аматери у Србији, једнако, признају да не разумију невјероватан раст Напредњака и лакоћу с којом добијају пола бирачког тијела а и седамдесетпостотну подршку у истраживањима јавног мнијења.

Не разумију зато што не постоји чисто и строго рационално образложење.

Изборна, политичка, страначка и јавносна ситуација у Србији је, у ствари, једно велико бјежање из Несигурности. Та Сеоба Србаља је покушај појединачне и колективне свијести да једном уђе у стање познатих путева, међа и какветакве оријентабилности.

Када се вратимо уназад довољно дуго, јер кратко памћење никада не може објаснити изборе, евидентираћемо огромне валове Несигурности који су запљускивали Србију. Они су не сао запљускивали него и давили Србе уопште али то није толико битно за Србију.

Распад СКЈ и СФРЈ је први велики Вал Несигурности који је потопио Србију. Слиједили су, потом, ратови  у којима Србија није имала циљ а сви други су га имали. Након тога услиједило је Време Егзекуција. И Време Тајкуна који су такође били један тешки плашт Несигурности над колективном свијести. Онда је услиједио Пад Милошевића. То ће многи да гледају као напредак за Србију. Ја то гледам као Удар Несигурности. С њим у вези треба уобзирити и Хапшења за Хаг која су трајала довољно дуго да би се опредметила као Вал Несигирности. Нато Бомбардовање Србије. И на крају, Косово.

Радикали су у Србији створили имиџ неукаљаности, неучествовања у власти и политичке одлучности која је веома ефектна док не почнеш да је и проводиш. Упоредо са разоткривањем неспособне свјетлуцавости Демократа, радикали су се преобразили у Напредњаке. Што је, дабоме, био један од бијегова из Несигурности. Са Шешељем као лидером једне од најјачих странака, Несигурност је увијек играла у црвеној зони скале.

Вучић, као политичар који има препознатљиву Страст За Власт која једина може да донесе ефект у оваквим ситуацијама, способност и храброст да то стање искористи а неконективност са парама као тамном страном Србије и неповезаност са Тугом Косова као подлогом да може да заступа болно рјешење тог питања, отворио је баш та два колосијека.

Хапшења и Косово.

Претходно је све договорио ТГТ. Тамо Где Треба.

Рјешење, или евидентан помак у правно-затворском обрачуну са Тајкунеријом као и било какав помак са Косовом, бирачи и грађани перципирају као бијег од Несигурности.

Мишковићи су премрежили Србију, Мишковићи разних досега и опсега, и неминовно уносе Несигурност. Чак и ако ништа лоше и прљаво не раде, они су Власници Радних Мјеста. У Србији, гдје се још није одмакло од спознаје да само Држава то може да буде, то изазива огромну Несигурност.

Косово је извор највеће србијанске несигурности. Поред тога што је и извор, али и каљужа, српске историје и духовности. Бирач и грађанин зна да је због Косова Нато бомбардовао Србију и да ће, ако буде требало, да дође и са чизмом. И да Србија неће да буде Победник у том рату. Као што је у ратовима навикла.

Везивање Косова за Србију, већ одавно је Велика Несигурност. Свако у Србији, подсвјесно, жели да се то питање ријеши. Чак и они који су, на Вождовац, ономад, доселили са Косова.

Вучић је искористио Крила Несигурности и зато је његов, и Напредњака, утицај огроман и необјашњив.

О карактеру власти, о вождовчини, о посљедицама за Србију, о Новим Несигурностима које могу да наступе, о демократизацији партијског система, не морате да ме питате.

 

 

2536.
ЖАЛОСНИ
ЕЛЕКТРОСРБИ
 

Двојица, тројица, Електросрба и једна смијешна Електросрпкиња, Пандурица Оковадица, показују, ових дана, како Срби умију да буду и смијешни кад треба да ги потитрају Бриселу. Јајца, Дјоле, јајца.

Неки други Срби, кад се Бриселишу, делују смушено и жалосно.

Есдеесовци, а и мали Мујо Педепе, бране ових дана Еелектропренос БиХ. И чувају његове паре. Запјенили. Власт хоће да потроши паре. Па, за који курац постоје паре.   

Младен Иванић, први носилац титуле Мали Мујо, највише мујица гласало за њега на прошлим општим изборима, важно је изјавио сарајевским добошарима да неће гласати за те измјене и допуне о Електропреносу.

Чувар Државних Пара. Потписао Геноцид над порезима који припадају Републици Српској. Сада те тим Геноцидом, УИО, краду паре диљем цијеле границе. Срећа да Калабић носи наочаре, као подворник неке парламентарне комисије за Граничне Пљачке Пореза. Иначе би му приликом сваког разговора са надлежним и притужним, испала оба ока од муке. Електропренос и његове паре су Сића За Торбића. Спрам количина које се перманентно пљачкају у Иванићевој Граничној Торбатури.

Такав Мали Мујо наставља своју политику централизације пара на нивоу Босне. Да је, барем, на нивоу заједничких органа.

Срећа да та братија, Електросрби, нису на власти у Србији. Досад би дали и Косово и Санџак. А од Руса не би узели ни балон.

Кад би они, овдје, дошли на власт, ови из Сарајева ни би ни петсто марака трошили на безин. Есдеес и Педепе ишли би, њима на ноге, и суботом, у Сарајево. Да гласају, клањају и чибуче.