2364.
МАНИФЕСТ
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
О ПУТУ
САМОСТАЛНОСТИ
Пошаст националног
истребљења и територијалног поништења српског народа лебди над Босном и
Херцеговином.
Дејтонски споразум,
као гаранција великих сила, остављен је без заштите, мада се још увијек
протоколарно подржава, јер се и у најближем балканском окружењу одузимају
дијелови државних територија и једнострано проглашавају туђим а припадници
нација које су живјеле на тим подручјима протјерују, изгоне, обесправљују и
затиру.
Силе деструкције
двадесетпрвог вијека, и на простору бивше Југославије, не поштују национална
права и равноправност, међународно право и право на изјашњење о властитој
националној будућности.
Територијализација,
као право јачег и подржаванијег, потпомогнута такозваним евроатлантским
интеграцијама, врхунски је принцип неолиберализма, невидљивог империјализма и
колонијализма, и нова технологија тамничења и уништавања нација, култура, вјера
и државних система.
Република Српска,
као неоспорни субјект Општег оквирног споразума за мир, и Устава, као његовог
интегралног дијела, одговорна је за њихово поштовање и провођење, не само као
потписник, већ и као корисник.
Суштинска самосталност
Републике Српске и Српског Народа у дејтонским поставкама Босне и Херцеговине,
као међународно признатог територијалитета али не и наддржавног и недодирљивог
арбитра, обавеза је свих демократски изабраних субјеката, свих именованих и
постављених актера и свих институционалних и процедуралних фактора у Републици
Српској и у заједничким органима Босне и Херцеговине.
Самосталност
Републике Српске може се оставривати у оквирима ООСЗМ и БиХ или изван БиХ.
Суштинска самосталност
Републике Српске у Општем оквирном споразуму у његовом Уставу, почива на
прописаним и договореним, па, дакле, и трајно обавезујућим, минималним
надлежностима заједничких институција БиХ; на чињеници да је Република Српска
држава Српског Народа; на могућностима даљих повезивања у БиХ али само на
основу кристалног субјективитета Републике Српске који се манифестује једино и
искључиво кроз писани и парламентарно усвојен и ратификован Споразум ентитета;
на свим државним обиљежјима Републике Српске, од војске, полиције, судства,
парламентаризма, устава, држављанства и система власти; на вољи Српског Народа
да свој субјективитет и суверенитет захтијева, чува и сачува по цијену најтежих
жртава и одрицања; и на апсолутно праведној борби за опстанак на територији
која је одувијек национално, културно, вјерски
и историјски у својини Српског Народа.
Супштинска самосталност,
без обзира на неуставна, противправна и национално противвољна скрнављења и
потирања, подлијеже заштити и унапређењу од стране Републике Српске, Срба и
представника Српске у заједничким институцијама БиХ, Устава и свих његових
института, свих институција, актера и фактора државног, националног, економског,
интелектуалног, страначког и културног система Српске, на начин да се Босна и
Херцеговина приведе изворном функционисању по десет дејтонских надлежности. То подразумијева
враћање овлаштења и суверенитета Српске у војном, односно демилитаризујућем
сегменту, у сегменту пореза, у читавом спектру надлежности које је присвојио Савјет
министара нараставши са три на десет министара; у ревитализовању извршне
функције Предсједништва БиХ; у недодирљивом власништву над природним и
националним богаствима и ресурсима Српске, од фреквентног спектра до
располагања природним енергетским потенцијалима без условљавања; у провођењу
политичке и економске акције и одлуке власти, подржане одговарајућим уставним
инструментима принуде и обезбјеђења, у непризнавању неуставних и неправних
надлежности на територији Републике Српске и на подручју њених изворних и
међународноправних надлежности; и у поништењу сваке привилеговане, неуставне и
неправне надлежности било којег субјекта заједничких институција, укључујући
Уставни суд и такозвану конститутивност свих на цијелом подручју БиХ.
Унапређење Самосталности
Српске има се одвијати на плану Уставног, Политичког и Економског осамостаљења а
на темељима ООСЗМ и Устава, међународног права и на природним правима и
могућностима која легално проистичу из тих темеља, укључујући и Референдум о
самосталности и независности Српске.
При томе,
подједнака одговорност лежи на Републици Српској, њеном уставном и политичком
инструментаријуму као и на представницима Срба, Српске и Србима у заједничким
институцијама, било дејтонски легалним било постедејтонски нелегалним.
Политичка артикулација
и институционална суверенција Српске мора сачинити јединствен дугорочни национални
консензус, инсталиран и овјерен у Народној скупштини Републике, који ће бити
обавезјући за изабране, именоване и административне актере у парламентарној,
извршној и судској власти Српске, као и за изабране, именоване, партиципирајуће
и административне актере у заједничким институцијама БиХ.
Тај дугорочни
национални Консензус ће се остваривати кроз механизме јавне и бирачке контроле,
кроз институт заклетве изабраних и именованих актера у заједничким
институцијама, лоциран у Народну скупштину, и кроз годишње извјештавање, у
Народној скупштини, тих изабраних, именованих и административних одговрних
актера који су Срби или у име Српске врше своје дужности.
А институционализоваће
се ратификацијом, односно прихватањем или давањем сагласности, у Народној
скупштини сваког Споразума Републике Српске и Федерације или дијелова
Федерације који настану легалним договором интерних страна, односно Хрватског и
Бошњачког народа кроз њихове демократске и уставне субјективитете.
Институционализација
обухвата и механизме опозива, санкција и кажњавања противуставног дјеловања
сваке инситуције или субјекта појединца.
Уставна комисија Народне
скупштине, на основу анализе годишњих извјештаја предлаже Скупштини усвајање
оцјена свеукупног дјеловања који ће садржавати и приједлог активности извршне
власти у законском санкционисању неуставног дјеловања по Републику Српску.
Савјет за заштиту
Устава и уставног дејтонског поретка и позиције Републике Српске, законски и
уставно утемељен а лоциран у некој од врховних институција Српске, такође је
дио институционализације Дугорочног Националног Консензуса за Самосталност
Републике Српске.
За Самосталност
Српске, као трајни механизми, достигнућа и национална богатства, нарочито су
битни
·
Национална култура
и културно наслијеђе, стваралаштво и достигнуће
·
Уставност,
демократичност и контрола власти
·
Институт Држављанства
Републике Српске
·
Територијално
јединство, слога и повезаност
·
Економски напредак,
максимално, у условима устава и општег економског окружења, стабилан, аутономан
и суверен
·
Интелектуална,
академска и научна арматура
·
Општа демократска
јавност
·
Политичка артикулација
и вишестраначки систем
·
Достигнућа у
ванполитичким сегментима
·
Његовање трајних
националних вриједности
·
Занимање свих
искључиво и стварно за интересе Републике Српске и формулисање и обликовање, те
придржавање и реализовање, дугорочног националног интереса и политике.
·
Одржавање и градња
реалног међународног пријатељства и интереса.
Самосталност Републике
Српске подразумијева искључиво и само одговорност Српског Народа за њену
будућност, опредмећену кроз демократске уставне институције, функције и
дужности.
Али подразумијева и
равноправност свих Држављана Српске пред Уставом, законом, јавношћу и
институцијама а на основу дејтонски прихваћених међународних регула и општих цивилизацијских
достигнућа за појединца и колективитете.
Самосталност Српске,
у њена два могућа реалитета, пресудни је и незамјењиви услов опстанка Српског Народа
на државном простору Српске али и на другим подручјима у БиХ.
Стога се сваки
садашњи и будући појединачни и колективни корак, као подразумијевана и
недискутабилна вриједност, има оријентисати и према компасу Самосталности.