субота, 27. јул 2013.

2228.
КАКО ЈЕ
ДОШЛО
ДО СЛУЧАЈА
ВУЛИЋ ЛАЈВ
 

Стварањем неодговрне јавне хистерије, данас је, тамо на неком градилишту у Бањалуци, неко могао изгубити главу.
Читава једна групација неодговирних идиота, јавносних и политичких воајера, самозадовољиста, социоонаниста, журналоида и разних социјално сакатих и багавих протува, ујединила се и мјесецима терорише јавност неким Случајем Вулић, Криминалцем Радишићем и заштитом Парка, Пичке и Храста.
Од свега, изгледа, ефекта је било на том сиротом Вулићу који је животињски подивљао у свом кавез ауту и ломио ноге људима. Вулић је једина жртва, али не државе, власти, права и криминалног пара Радишић – Додик, а то је 19.766. јунак с којим се Додик упарио у криминалу, већ жртва Чавићеве будалаштине да је у Републици Српској на сцени Режим.
Чавић је директно одговоран за излуђивање Вулића и терорисање јавности. А са њиме и Иванић. И партије им.
Шта показује Случај Вулић.
·         Нико од усраних медија и новинара, ни режимских чавићевих, ни опозиционих, ни отпозадиционих, оних који стоје иза и ваде га сад на овог, сад на оног, сад за онај, сад за овај рачун, није предочио објективну слику Слуђаја Вулић. Са изјавама. Са документима. Са мјерама инстанци. Са образложењима. Са ставом. Није то урадио на вријеме. А сви су новинари, новинарчине, јелде Јаунага. Сви Медији. Све Го Курац.
·         Невјероватно је да је Држава изузела толико њива и имања на два аутопута, без проблема са грађанима а да се један путељак не може ријешити у неким запретаним уличицама. Прецизније. Да су сви ти људи, на хиљаде њих, пристали на понуду и законе а да Вулић не пристаје ни какву солуцију. И још на силу неда да се гради пут на земљи која није његова. Очито је да се ради о неутаживој потреби социјалног потврђивања, медијске театрализације и перфектне суфлеризације.
·         Рушење ауторитета Власти, Државе и Закона. Што и јесте циљ Странаца, Великих Кројача, Функционалиста, Унитариста и Сарајевског Политичког Круга, односно бошњачких политичара. У тој деауторитетизацији, сарајевски бошњачки унитаристи би лако дошли на власт. По Морси већинском принципу. Дабоме, ту су и хијене олињалих репова типа Чавић, Иванић, Крсмановић. Они чекају какво ребарце или другу мању коску која ће им запасти након свеопште пропасти.
·         Са катастрофалним посљедицама рушење односа Држава – Поданик. И теорија и пракса државе и права потврдиће свакој правној прилуди да закони постоје не за Државу него за Поданике. Не да би се градио Режим него да би Поданици уважавали и подносили закон ради напретка друштва. Јасно је да Поданицима није увијек право и мило кад морају да трпе закон, као и други, али то је цијена изласка из пећине. Вулића су убиједили да је он Држава а да је Држава само Режим.
·         У свакој области има Сроњака, Цвоњака и Брабоњака. Они користе грађане из свог миљеа за своју промоцију и за одрађивање плаћених сезонских послова у борби против Режима. То је позната америчка тактика којом обучавају своје миљенике за пиједестал. И највећем бићу на земљи нанеси хиљаду резова ножићем и оно ће, на крају, пасти.
·         Институције, Власт и Држава, тај Страшни Античавићев Режим, плаше се случајева, и своје сјенке, који су инструисани, инструментализовани и минорни. И стално касне за тим случајевима. То даје храну и вријеме Сроњцима да усијавају павиљоне, храстове, путељке, криминал и све друге случајеве.

петак, 26. јул 2013.

2227.
САРАЈЕВСКИ
ПЕРМАНЕНТНИ
КУРБАН
И ГЛАВОСЈЕЧА
СА МАРЈАНА
 

Равнодушан сам на изјаву Шемсудина Мехмедовића да је спреман да се кандидује за Предсједника СДА. Природно је да се за лидера једне ратне муслиманске странке кандидује неко око кога су, у рату, како свједоче, играле Одрубљене Српске Главе.
Тај Сарајевски, Тешањски, свеједно Курбан, залијевање крвљу темеља и вијенаца, балкански је перманентаријум кроз вијекове. То је лонац под притиском који је увијек на ватри па како се која Сила дочепа вентила пусти по који писак вреле крви. У овом или оном рату.
У тој чињеници, Чињеници Шемсудин, концентрисана је сва историја балкана. Они који су држали главу на рамену док су јер други држали на земљи имају отворена сва врата. Парламентарна. Заштитна. Медијска. Национална. Политичка. Лидерска. Крв је српска једина топла референца у свијету успјеха.
Право, пак, и правда, ту немају мјеста. Још откако је на ово тло ступила Османлијска Нога. И Копито. Али у околном, европском, свијету, требало би да имају. Мнијем да би онда раније стигли и до нас.
Ту, недалеко, на Марјану изнад Сплита, неки локални дивљак убио је дјевојку, странкињу, одсјекавши јој главу. Сплитски Муџахедин. ЈМС.
Суд, конкретни неки судац, пресудио му је само 15 година. Дивљак има 25. Ако пресуда постане правоснажна, изаћи ће сас 40. Главосјек у најбољим годинама.
Образложење судије је монструозније од злочина. Жртва није била свјесна, није патила док јој је овај са два сијека одрезао главу. Да је била свјесна, казна би била већа. Али није трпила бол. Па је казна мања.
Овако размишљају и животиње. Само не знају да говоре па ми не знамо да тако размишљају.
Колико разумијем, суди се починиоцу за дјело а не свјесном или несвјсном стању, боли или неболи жртве.
Чак и да је била мртва, да ју је извадио из гроба, и одсјекао главу, треба да добије максималну законску казну.
Откуда судији уопште помисао, не право, да разматра колико је бољело несретну Селену, или да ли ју је уопште није бољело. Када то више није уопште доказиво. А и ако је доказиво, небитно је за саму монструозност безразложног злочина.
Ето. Како се Западно и Османлијско право приближавају. Није то само случај овдје, код нас, на граници. Османлијске, источњачке правде допрле су и на сјевер. До Брејвика.

У САРАЈЕВУ, КАЖУ,
ИМА 60 НЕЛЕГАЛНИХ
ДЕПОНИЈА СМЕЋА.
ДА  НИСУ МИСЛИЛИ
НА ПОБИЈЕНЕ СРБЕ.

четвртак, 25. јул 2013.

2224.
НЕЗАВИСНО
НОВИНАРСТВО
И ТЕРОР
РЕМИТЕНДЕ
 

Као и Алекса Милојевић, за економију, и ја сам основао Инситут за историју Независног Новинства. Ја сам директор, радим два часа дневно. И имам хонорарну сарадницу, сусједу Ђују. Виши старији стручни сарадник. Има један зуб. Горе.
За почетак, Институт је утврдио тачан Датум почетка Независног Новинства у Српској. И шире.
То је било историјског 22. мјесеца Мачкопрца, Вељаче или такозваног Фебруара, 2000. године. Тада је Копања Жељко, у београдском Данасу, изјавио Манифест Независног Новинства, како слиједи.
Уколико неко као ја не жели да буде под контролом било србијанског министра за информације Александра Вучића или министра информација Рајка Васића, највјероватније доживи судбину какву сам ја доживио. Рекао је Копања.
Одбијене стражње ноге. Опаска аутора.
Од тада почиње наше велико уважавање.
Након тога све остало је легенда. Вучић је, стицајм познатих околности, пошто је Војвода заузео Линију Вировитица Карлобаг Хаг, добио странку. И Државу. Ја сам добио курац. А Копања је добио Ремитенду.
Независно Новинство, познато српско Шуштеће Новинство, Новинарство На Папиру, овом изјавом је постигло кметски задатак. То је била најава укидања Министарства информација Републике Српске. Да би ту улогу, улогу министарства, послије, преузео Копања.
Независно Шуштеће Новинство, дакле, постаје се на неколико начина.
·         Изјавом о томе. Не мора бити овјерена у Соби 16.
·         Нападом на неког министра. Али пробраног. Од кога не тражиш и не мораш да тражиш паре.
·         Независном зависношћу од Америке. Од које је Копања, по властитом исказу, добио 1,5 милиона долара.
Прошле године, такође Мјесеца Мачкопрца, Копања ме напао на Тришкетеве. Васић је радикалан, завађа народе. А ја, Копања, ја сам социјалдемократ, мада нисам члан. Као што је био онај Муцановић. Социјалдемократа у души и у доларима.
Зашто долари увијек јебу у Фебруару.
Независно Новинство и Новинарство, папирно, спало је КЗУ Курцу За Уши, највише захваљујући Копањи и Независним.
Данас је то Независно Шуштеће Новинство и Новинарство, у ствари, Пут Ремитенде. Као што је некад био Пут Свиле. Турски Друм. Дувански Пут.
Смијешни су тиражи које постижу Новине Компањије. Као и тиражи Еуро Блица. То Еуро је такође надимак за независност. ЈММ. Као и тиражи других.
Независни Странци Усранци су форсирали Копању и Независне као Н20 формулу идеалног новинарства. А та формула је уништавала све око себе. Данас се Прес, већ годинама, настоји отети тој формули. И најчешће се отима.
С помоћу велике ремитенде, Ремитенда је стара српска ријеч која означава примјерке новина који се не продају, као да су усране и упишане, Новине Компањије, а и друге, тероришу јавност и политику. Срећом, не тероришу читаоце је њих је мало. Занемарљиво мало.
На основу Ремитенде, формирају се удружења новинара.
На основу Ремитенде Влада зна да дадне помоћ Новинама. Скоро свима а само због једних.
На основу Ремитенде се гради велика моћ на путу од Бањалуке до Сарајева. А важни гости важно климају главом.
На основу Ремитенде формирају се конзорцијуми.
На основу ремитенде се дозна која здравствена установа нема серпапира.
И још свашта.
Ну. И без Компањије, шуштеће, папирно, новинарство је пропало. Ово су само шугави укопници па цијела сахрана изгледа згадљиво, сажаљиво и саблажњиво.
И онај Аксел продаје штампане медије и иде у електронске.
У Републици Српској електронски медији су такође будућност. Али нисмо још учинили ни први корак. Инфопортали се морају професионализовати, дјелатност се мора законски уредити, маркетиншки сегмент портала се мора потицати, видљивост, ауторска и уредничка, као и финансијска, мора бити примарна.
А Независност. Независност Новинарства је скоро немогуће постићи. То би значило апсолутну чињеничност. Чак и да није тржишта и оглашивача, дупелизаца и пушача, то је неизводиво јер захтијева огромно вријеме, много новинара и велике паре.
Али предност будућности портала у Републици Српској јесте у томе што сигурно немају, и неће имати, ремитенду.
И неће имати Копању.
 
2223.
ПЕДЕРИЗАЦИЈА
КАО УВОД
У КОНФЛИКТНО
ДРУШТВО
 

Марко Радошев је из једног села око Шавника, далеке социјалистичке седамдесет друге, дошао у Београд да студира Право.
Београд је тад био град слобода. Није било Младих Митровића ни Старих Мишковића. Није било виза.
Марко је видио слободну мушку косу и пустио је да расте док је он учио право код проф Лукића и других. Коса расла и нарасла за реп. Марко набави неке гумице и свеже га. Онако висок, црноготрски, витак, са дугом косом, изгледао је као исусовачки манастирски правник научник.
Дошло је вријеме да се Марко отисне родном мјесту на двије недјеље. Да се обнови нешто трајне хране, да се неки динари прикупе, да се родбина види.
Када су се појавили Марко и Реп, Радош, отац Марков, занијемио је. У почетку се није знало кад ће однијемити.
Сљедећег јутра, Марко је пошао низ воћњак, у дно, гдје се вршио процес велике и мале нужде. Радош, отац Марков, скинуо је пушку са зида, отклопио да види има ли метке и отворио једно крило прозора.
Шта радиш, незнароде. Тихо је закукала Миљка, мајка Маркова. Изгледа да нам је син јунак посто женско. Ако чучне кад пиша, убићу га, богуми а ти иди у милицију.
Развезао се Миљкин јаук кућом и воћњаком, све одскакујући низ јутарњу росу, тако да је одмах пресјекло Марка. Није могао ни малу, ни велику нужду. Народски речено, није могао ни да прдне ни да мрдне. Ми смо му послије, у студењаку на Вождовцу, дијагностиковали да није било услова ни за средњу нужду.
У таквој Земљи Марка Радошевог, не знам шта је послије биоло с њим, његовим репом и правом којег је завршио, мада је све рјеђе ишао кући, јакако да је остао у Београду, као и већина Црногораца, одржана је јуче Парадица Поноса.
Изгледа да земље Свијетлог Балкана улазе у Педерску Унију. Док је обавезан услов Парада која га проноса.
Свашта је било а мени је најбоље оно Ми смо лоле подгоричке. Или тако некако.
Углавном, црногорско друштво је без потребе додатно конфликтовано. Као што је и Насеобина исконфликтована разним условима о будибогснамицама а још није ни ступила на приступ.
Балканска друштва су традицијска друштва. Поред тога што су постратнолоповска. Та учена Јевропа би требала да то схвати. И да схвати шта се може промијенити. Законе можеш, рад институција можеш. Али споро УПМ.
Ну. Радошеву представу о мушку и женску не можеш.
Да ли да се због Радошеве представе сви искољемо и искаменујемо. Да би сретни били Брисел и два, три, Педера.

 

среда, 24. јул 2013.

2222.
ДУПЕДАВЦИ
И УЗДУНАВЦИ
 

Свијет потресају филозофски сукоби. Чомски и Жижек. Зубац и Мехмедовић. У првом, Филозоф Чомски каже Жижеку Јебо ти своје чињенице. У другом, Филозоф Мехмедовић поручује Зупцу Јебо ти своју Сипу.
Срећом, има и сагласја.
Народни Филозофи Добрица Ерић и рајко васић скоро су сагласни око неких карактерних слојева сербских. Ерић је недавно, у књизи стихова, лансирао генијалну синтагму Дупедавци и Уздунавци. За унутрашњу србијанску употребу. Васић је, одавно, лансирао ситнагму Нудигузи и Потопници. За унутрашњу употребу у Српској.
Али те двије карактерне наплавине преплићу се у обје државе. И да није националне и вјерске јединствености.
Дупедавци и Уздунавци су аутохтоне Панчићеве Уморике Србије. Они не постоје у Српској. Овдје је ствар још није ескалирала. Тамо дају дупе, овдје га нуде. Тамо пишају Србију уз вјетар а овдје призивају Посљедњи Потоп.
У Дупедавцима је неко у Србији препознао педере. Сваког сврби тамо гдје му га је мило. Није то тако прозрачна, прозаична и прочмарна појава. Дупедавци су много раширенија пошаст од гејгузова. Дупедавци би дали и Србију због своје гузице. Какво Косово. Само да се страним ушљивцима прикажу у европском светлу без обзира што их ови гледају као чари амазонске прашуме. Дупедавце су родили, не из дупета, већ из националних њедара, они који су узели турску веру, натукли фесове и почели правити куће на четири воде.
Дупедавци су метастаза Нудигуза. Они су га дали. Ови га нуде.
Велика је Фреска Дупедавци. Еновинци и Кокаинци. Либералци и Сребренинци. Бриселци и Натовци. Сатанци и Балегавци. Дракулци и Пијавци. Косовци и Војводинци. Гузовици и Истопичци.
Фреска Нудигузи знатно је мања. Не само зато што је Држава Српска мања од Државе Србије. Него зато што су Нудигузи тек ларве. Ако од понуде нешто буде, размножиће се и Дупедавци.
Уздунавци, пак, посебна је сојта. Свака Нација иде матицом. Иде својим природним путем. Иде Дунавом. Али постоје они који би да нацију уколијенче, да је поведу рукавцима, или барем узводно, да је море, док не цркне. То је самоубилачки ген у свакој Нацији. Звао се он Хитлер или еПетар. Уздунавци би да уз Дунав иду чезе. И да вози воз. Они би Србију окренули Гденетреба. Везали јој очи. И још јој у руке дали сопствене кајасе. И њих је много. Узморавци. Узнишавци. Уздринавци. Узбегејци. Узтисавци. Узмамимицу им јебем.
Потопници су Ведронебци и Сједењивци. Сједе на њиви и чекају да пукне гром из Ведранеба. Али да побије све осим њих. Они су и Бјелокоњци. Сјели би у власт на Бијелом Коњу. И за то им треба потоп. Онако како Младен Иванић данас у Новостима нариче Српска је пред банкротом.
Док су Нудигузи дигли љествицу до гузице, Потпоници су дигли воду до грла. Али ни то им није довољно. Све што постоји у Српској Потоп је. Пропаст. Тушта и Тма. А ако није Потоп онда је Сребреница.
Нејасно је, само, због чега толика опсесија Влашћу Над Пропашћу.
Па. Они су предали Косово. Ови ће предати Српску.

уторак, 23. јул 2013.


ZA PET DANA
PET UTAKMICA

VETERANI KRAJINE
U subotu smo pobijedili veterane Omladinca, ubili ih, a u nedjelju igrali u finalu, protiv veterana Borca. Golman im je bio Karalić a igrali još Ćelo Malbašić, Kime Marjanović, Đukić, Benić, Jandrić... malo slabiji nego protiv Zvezde u finalu Kupa Jugoslavije. bilo je 2 : 2 a izgubili smo na penale.
 
ZAJEDNIČKI SNIMAK VETERANA MODRIČE
I SELEKCIJE NOVOG PEČATA
 
VETERANI MODRIČE
Jučer smo igrali protvi Pečatovaca u Novoj Topoli. Stari lisac Šipovac doveo one koji mi mogu biti unuci i pojačao ih Ljubojevićem. Ipak, bilo je 2 : 2. na 30 stepeni.
Posted by Picasa
2220.
ДЕЦА
БОГУЛА И МОГУЛА,
ДРУГИ ТАЛАС
 

Кад је пао Социјализам, Срби су се, као и сви народи СФРЈ, нагло ослободили. Тако да им још и данас зуји у ушима. А неким и у гузици.
Слобода је достигла невиђене размјере. Прије свега због самоубјеђења да Социјализам није дао да се дише. Ко је удахнуо Четрдесет Пете, удахнуо је. Послије ништа. Ниси смио ни славу да славиш, ни у цркву да идеш. Причали су ми Нови Слободари. А и сјећам се, од малих ногу, да су сви на носевима имали челичне штипаљке, из Жељезаре Зеница, да не би случајно дисали док их Удба не гледа.
Са слободом се у многе породице увукао, пчоред многог, и Царски Дух. Ја Цар а син ми Царевић. Чека се Кејт.
Тако су Први Слободари код Срба, Слободан Слободар и Радован Слободар, својим синовима допустили да се царевићују. Један по Палама а други по Шумадију, бре. Царевићало је у рату и током поратног мира, и много мањих Царевића.
Онда се Слобода мало отријезнила, институционализовала. Синови Царева остали без крила. Цареви отишли на сјевер.
Међутим. Ствар са Слободом је да никад не знаш гдје ће да избије. Није Слобода вулкан па да је увијек на истом мјесту. Као Етна.
Слобода је, онда, одлучила да избије у медијима. Срби, исто, жуде за Слободом Медија, још од оних деспота. Слобода Медија је таква тековина да се унередиш. Сад ће и Србија да је осети. ЕУ тражи да се сви медији у Србији приватизују. Будале. Не знају да је сваки божији медиј у Србији само у две приватне руке. Нема државних и владиних медија.
Ну. Добро.
Та Слобода Медија донела је нове синове. Царевиће. Уместо синова Богула, политичара богова, ступили су на сцену Синови Могула. Медијаша богова. Деца Медијаша уручују признања државницима. А сада и газе другу децу. Они су познати. Синови ММ. Тих НН особа који су се дочепали медија. Покојну малу Андреу нико није знао у згради. Мале људе нико не зна. Али Ћаћу Пинка и његовог сина и његову икспетицу, зна цео Београд. Ћаћа Пинк још купује познанство морбидним изјавама да би волио да умре. Цркни. Кад може да јебе цео народ, могао је и Царевића да научи да се тешким џипом не вози великом врзином. Или, барем, да у Београду, земљи Пинкији, има пјешачких прелаза и људи који ходају по земљи.
Из којег слоја ће доћи сљедећа генерација Царевића. МИЈ.
2219.
ВОЂЕ
СЕ ПОВЛАЧЕ
 

Да ли баш.
Видим, у Независним, јучерашњим, Писмуљак Муцановића стјеран на дно 417. странице и скраћен на мртво име.
Непријатељ се маскира. То су заваравајуће тенде добре ремитенде.
Студентска заједница, здрава, слободумна, неинструисана, неплаћена и ненагужена, разумије ствари до краја. Добио сам есемес Не цијенимо вас нешто али знамо да сте мислили на Копањину Пилад па сте само скратили на Копилад.
Али. Зато је Катанчица у Ослобођењу пукла два ступца Писмуљца. И друга Сарај Ћагета, целулозна и интернетирана.
Тако се слободна територија Српске, тренутно у избјеглиштву у Сарајеву, значајно повећала. Чавић, Иванић, Бореновић. И сада Муцановић. Да, има и она сподоба из Требиња који са Емиром Суљагићем враћа Првомартовске Србе у Долину Неретве. СТЈ.
Ну. На исто дно стране стјеран је и текстуљак у данашњим Независним. Под насловом Плате враћене за пет одсто. Јасно у пизду материну. Чак ни ја не умијем извршити такво насиље над српским језиком.
Умјесто да на насловној пукну Плате повећане 5%. Што би било новинарски а не ремитендски.
 
 

понедељак, 22. јул 2013.

2218.
УДРУЖЕНИ
ПАВИЉОНСКИ
ПОДУХВАТ
 

Кад је Чика Сима био млад,
Јебо матер вама свима
Зато вас толико има,
Пизда ли вам материна.
 

Непознати учитељ Сима

 

Јасно је да су демонстрације неколико стотина студената, на којима је учествовала и покојна одсељеница Цеца, што им је дало кредибилитет, нарочито околотрбушни, дио ширег злокобног подухвата. А укоп Повеље, а тиме и Додика, само је стари индијански обред ископавања ратне сјекире.
Јасно је да постоји Удружени Павиљонски Подухват који је везан искључиво за Бањалучки Индексаријум студентских намјесника манипулативне и ејакулативне природе. Па им је предсједник Уније, сада, мало вишка, најрадије би га уколијенчили или заобишли. Мада им је љепше звучало док се то, тај протестниствор, звало Унија студената.
Сада се, својим писмуљком, огласио извјесни предсјендик збора студената у неком дому, депандансу, чему ли, и говори о држави, полицијском апарату и терору једне странке. У којој нема слободе говора. А у којој је он прво тражио завод за запошљавање. Говори о Територији Универзитета. СТЈ. Да није био на обуци у некој амбасади, на часу о међународноправном статусу екстериторијума.
Јасно је да Управни Одбор Бањалучког Анархистичног Индексаријума тог студентуљка истура у први план. Питање је, само, кад ће му дати мегафон у рукице. И јасно је да УО БАИ не одустаје од својих намјера.
Умјесто да, умјесто плаката, објеси бившег директора Комљеновића, Студентуљак Прдуљак Прозива Државу, Народ Ове Државе, СТЈ, Ректора и Васића. Јасно је да има добре писце порука за односе са јавношћу.
Сад ће се јавити колумнисти и активисти Слободе Говора. Док у тајности раде активисти Слободе Збора. И Здруга.
Нажалост. Свијет се, па и млади, врти само око двије формуле. H2O и Точка. Мада сваког Прољећа, што ме јебе Прољеће, долазе проналазачи нове воде и новог точка.
Велике студентске демонстрације, такозвани Немири, познате Шездесет Осме Године, имале су исту улогу као и данашње велике ратне демонстрације на сјеверном појасу Африке и, тренутно, у Сирији. Због Тавариш Пакта који је био смртно озбиљан и јак, није се смјело играти ратова.
Данас ствари теку знатно пушчаније. Овдје, пак, Велики Кројачи  се не усуђују на прољетно пушкарање јер знају да не би остао ни камен на камену. Не би Морси би у притвору. Давно би му неки Шемс Удин пљунуо на главушу.
Овдје ће се пробавати са бебама, студентима, коопиладима општег смјера, мљекарима, просвјетарима и слично.
Стога је у исту сврху и покретање виталног националног интереса око ЈМБГ као и чињеница да Пиздуљак пише Писмуљак. А слободарски медији то нашироко и надалеко.

недеља, 21. јул 2013.

2217.
ЗАШТО КОПАЊЕ
НЕМА НА ПОТЈЕРНИЦИ
ЛАКТАШКОГ КЛАНА
 

Или је, можда, предвиђен за онај ситни ред у дну.
Чавић се уби причајући о Режимским Медијима. Није ваљда мислио на Ахтеве. А и Копања је у конзорцијуму са Станковићем. Купио Глас Српске и премјестио га у Лакташе.
Илустрована потјерница Лакташког Клана занимљива је као тест интелигенције а не као попис ликова и њихових описа.
Занимљиво је, дакле, зашто некога нема на потјерници. Јер свако ко је на њој, помињан је одавно у разним облицима субверзивног дјеловања у сврху криминализовања свега живог. Суштина је у перманентном помињању и криминализовању. Ако неко има доказ нека га достави тужилаштву. Све се бојим да кордони есенесдеових непријатеља на свим нивоима не би до сада доставили папире са доказима и великим и малим оптуживачима.
Друга занимљивост је гдје су помињани и ко је све помињао и оптуживао оне који су на потјерници. Тај круг се може прецизно детектовати и онда сузити на инспираторе и креаторе. Мали Прдоњак из Студентског центра је Обична Пичка. За детаље, видјети код Дежуловића, шефа катедре за карактерологију.
Трећа занимљивост јесте иновирање и кооптирање ликова у клановски криминални мозаик. То поуздано значи утицај нових обавјештајних деструктивних ирача на овим просторима. Али и активирање неких притајених. Који су, нпр, своједобно, васића и Митровића видјели као главне карике код Додика. Неки, који нису на потјерници, не могу да смисле Митровића, скоро као васића. Њихова главна теза је Оголили смо га, остао му је још сам он.
Четврта занимљивост је увођење наивних, простодушних констатација, као што је Неколико Народних Предузећа. То треба да створи утисак Незадовољног Народа. Рајтер је талентован УПМ.
Углавном. Ради се материјалу који је изашао из Обавјештатутке. Проституцијске обавјештајне групе која професионално и дугорочно ради свој посао али окупља и медијске, студентске, намјештеничке и бивше, као актере који довољно могу да замагле основну дјелатност.
 
2216.
МОЈА
ДЈЕЧИЈА
СЈЕЋАЊА
НА СВЕЦЕ.
ПРОКОП ЈЕ.
 

Кад сам био мали и бос, небо је било важније од земље. Оно је доносило или односило храну у њивама. Њива је служила само да се ради. А свеци су служили да се не ради. Моја мама и моја баба, и тата, и деда мој, били су испрепадани неким свецима за које није помагало ни да кажеш Богасемолећи, па да радиш.
Мени је тадашњи страх од Илине, Вратоломија и Прокопа, остао до данас. А и свег тог народа, и моје породице, страх је био још и већи.
Кад је Илина, Илиндан, не смијеш ни да помислиш на сијено, или нешто друго запаљиво. И да радиш око тога. Одмах ће гром да удари. Ако не тог дана онда сваког другог божијег дана. Углавном, прије него крава Жујава стави први заложај у уста. Кад би данас радили да ли би пуко. Пуко би. Како би пуко кад је ведро, гледам у златно усијање плаветнила неба те далеке Илине. Шта питаш. Он зна кад ће да пукне, не пита како. Мало заостанем на путељку, пазећи, кобива, да не станем на драчов трн босим ногицама. А у ствари, жао ми маме. Ако се гром наљути што питам, па пукне озгор, да барем мама преживи.
Онда ме страшило Вратоломијама. Ако радиш, светац ће да учини да однекле паднеш и сломиш врат. Који светац. Незнам који. Има светац за вратове, као и за све остало.
Па Прокоп. Отвори се земља, прокопа се пут под тобом и пред тобом. А ти, какав си жгољав, ти ћеш одма пропасти у прокоп. И турци питају кад је Прокоп. Потврђује и баба Милевка. Који турци. Они из Грапске. Значи Грапска је турска ријеч. Јучер, враћам се у данашњицу, сусједа Љуба, одмах до мог атељеа, знајући да стално нешто радим моторком, флексом, циркуларом, брусилицом, и која стално долази да види шта је ту умјетујем, дошла нако. Немој да би сутра нешто радио. Прокоп је. И турци питају кад је прокоп. Који турци. Па ови ваши овдје. Љуба је дошла са Баније. Њу муче Хрвати. Сретна је што су турци наши.
Гдје пише да је данас баш тај Прокоп. Пише у календару. Узмем календар али не помаже. Не знам да читам. Још није вријеме да се иде у школу. Да ме мама научи да читам. Ма, ја, имам сто послова, само чекам тебе да учим читању, нек те учи учитељица Мира, кад пођеш у школу. Марш за кравом.
Роса, преко цесте, знала да чита и пише. И имала сису, СТЈ. Бил, Росо, ти мене могла да научиш да читам. Да видим тај календар, мислим у себи. Не мора Роса да зна. Би. Оћеш и писати да те научим. Оћу. Јебло ме слово, боље да нисам никад научио.
Научим и видим. Није Илина. Него Свети Илија. Није Вратоломије. Него Св. Бартоломео и Вартоломеј. Није Прокоп. Него Прокопије. Усековало га у Палестини.
Нисам ништа разумио до касније. Кад сам схватио шта су попови и црква. Ја сам мислио да је сцрква само за Божић, да се смрзнеш у оном камену. А он отего, Господи помилуј па Господи помилуј. Што ми, дјеца, преводимо у Госпођу помилуј, међу ноге на свето мјестоооооооооо.
Касније, кад сам схватио, питао сам се зашто попови не објасне народу да су то свеци. Тај и тај. Радио то и то, најебо због тога и тога. Зашто пуштају да народ живи у страху. Јебо их Прокоп у дупе. Или орално.
Кад сам ишчитао календар, заповијести и татине записе кад је водила Жујава а кад ће се опрасити крмача, и колико је куруза дужан Пери, пожелим да и ја постанем светац. Одмах смислим попис ствари које не смијем. Морам да будем безгрешан. А гријех је све, СТЈГ. Грешно. Питам оца, ономад, прије читања, Како би ја мого скочит на Росу кад одрастем. Шути, јебем ти сто цркава, то је гријех и мислити. А ти што сујеш сто цркава. Не сујем ни једну баш ту.
Добро. Росу крижам.
Трећи дан морам у њиву. То није гријех, то је ужас. Ко није цијели дан ходао бос по стрњици, не зна како је било Исусу. Морам да купим руковети пшенице за жетелицама. Оне се сагле, жању, бјеласају се ноге али ја се држим негријеха. Међутим, код Грозде, крајичком ока, видим неко црнило горе, према небу. Погледам, јебеш једно око. Што реко папагај. Грозда није носила гаће. Није се имало. А шубаруша угажена ко четири опутом прошивене и здековане коже са крзном, огуљене директно са Симунине овце црњуше.
НТЈ, Небо Те Јебло, шта је оно. Сигурно сам ѕе огријешио за цијели живот.
Много касније, у рововима, изнад Добоја, транзистор по стоти пут туче Мала моја црну мацу има. Сјетим се Грозде. У шта је овај гледо, јебо матер своју. Каква маца, ЈТН, Јебем Ти Недљу. Или је женско тијело за тако кратко вријеме еволуирало а ја нисам ни примијетио.
Због тих грјехова, и неуспјелог одласка у свеце, нећу данас ништа да радим. Данас играм финале турнира ветерана, против бањалучког Борца. Ћело, Киме, и придружина.
Не радим. И турци питају за Прокоп.