субота, 25. август 2012.

1754.
IVO JOSIPOVIĆ
PREUZEO KARADŽIĆEVU
RETORIKU

Gdje su sada Kurtschevi Analniticari. Kao onomad, 2006. kad su fekalirali kako je Dodik, i Esenesede, pobijedio jer je preuzeo Karadžićevu Retoriku. A Karadžić je, opet, imao retoriku u 3LPM. Sa brabonjcima.
Sad, kada je Svileni Ivo napao najumjerenijeg Srbina, takođe Svilenog Pupovca. Napao ga na pasja preskala, na najcrnji nacionalistički način. A dočekuje Starina Novače. Milanović. Ja sam zvao Pupovca u Vladu, da bude predsjednik spoljnopolitičkog odbora, da ga spolnopolitički naguzimo, da ide na Kosovo, da predstavlja Hrvatski Ustav. STJ.
Sa Pupovcem sam, jedanput, pred crkom u Petrovcu, ne Bosanskom, jer ne postoji Alija Milošev, progovorio par rečenica i uljudno primjedbovao da blaga politika neće ništa donijeti jer nema Srba u Hrvatskoj. Donijeće, donijeće, kaže akademizovani Pupovac.
Dobro, mislio sam. A nisam rekao.
A onda Skladatelj uzvraća Nekladatelju. Čovjeku koji nije za Kladarevolušn. Govori tako nacionalistički da je i Milanovića sramota.
Šta se, u stvari, događa.
Ivo Jospipović je predsjednik svih Hrvata. To više nije predstavnik multivitaminske euorpske socijaldemokratije, koja ni tamo ne opstoji, nego predstavnik i predsjednik države koja se bori za vazduh. I nema vremena da se zajebava tamo sa nekim serbskim novinama i Serbskim Gandijima. Koji nisu spederi, kao Mahatma.
Ivo Josipović je predsjednik države koja je ušla u EU. Što stepen kurčenja diže na nekoliko ljestvica iznad. Jer, sve europske, unijske, države ultranacionalne su.
Ivo Josipović je shvatio da Hrvatska može opstati samo kao hrvatska država jer joj predstoji teška borba protiv bankrota, protiv stoglave aždaje euorpskog tržišta, protiv hiljadu glavića međunarodnog finansijskog predatora. U toj borbi Novice Serbske i Pupovac samo smetaju. Kad imaš Džakulu imaš i vreću.
Nije tačno da je Josipović napao Pupovca zato što ovaj potonji neće da slavi Oluju.
Napao ga je jer je osjetio, u ovo toplo ljetno vrijeme, zapah etnički čiste ambrozijske nacionaliziranosti. Novi vijek će biti vijek jakih nacionalnih država. To, podsvjesno i animalno, osjećaju čak i političari koji nose svileni donji veš. Mi, koji uopće ne nosimo donji veš, to smo osjetili mnogo ranije. „BiH ne postoji“.
Nu. Da se vratim na Karadžićevu retoriku koju je, kobiva, preuezo Dodik i Esenesde.  
To je isti proces kao i u Hrvatskoj. Kao i u Srbiji, koja je glasala za nacionalne dveri Nikolića i Dačića. Samo što je Nezavisna Socijaldemokratija Republike Srpske to prva shvatila. Pa onda su shvatili Cerić i SPK, pa Dva Hadezea, pa Birači Srbije, pa sada Josipović.
Nema to, u Srbiji, veze sa Miloševićem. Kao što Josipović nema veze sa Tuđmanom. Ni Dodik sa Kuradžićem.
U prvom slučaju radilo se o nacionalnom divljaštvu. U ovom, drugom, radi se o Nacionalnom Opstanku.
Svašta ćete vi još, nacionaliziranog, čuti. Prije nego što nespremnima spadne donji veš. 

петак, 24. август 2012.


1753.
EGZIBICIONIZAM
KAO
POLITIČKO-SEKSUALNA
KATEGORIJA

U Trebinju djeluje izvjesni Pokret Otpora. Valter Brani Trebinje. Njihov Otporni Čin došao je do izražaja prilikom vršenja procesa zviždanja Ćuku Trebinjskom i Dodiku Srpskom na manifestaciji Slava Opštine.
Ako je Pokret Otpora, i ako se javno transparentuje, čak i prijeti Ćuku, Diktatoru, Okupatoru, Režimatoru, on mora da je sve to ili čak i gore od toga, dok se izrodio Pokret Otpora, onda je red da kažu ko im je Rene. Ko su im Konobarice Pušačice Zaljubljenice. Ko je Žandarm. Da li su išli na Kratak Kuras za praktikovanje Otpora. Ko su im Britanski Paloti. I gdje ih kriju.
Vidim, opozicioni milje je razuđen u 3LPM. Picin Park. Austrougarski kamen. Pokret Otpora. Na prvi pogled zaključujem da je nestalo ideja, nestalo aktivista, nestalo iskrenih pregalaca protiv stanja koje napreduje. Revolucije su se prvo transformisale u seksualne pa se onda rastransformisale potpuno. A i taj seksualizma se osuo. Od Pica ostali parkovi. Od Opozicije ostali Čavići.
Nije ni u svijetu ništa bolje. U Rusiji izvjesne damičice, Pusi Rajot, pank grupičica, a Pank izumro odmah poslije dinosaurusa, otišle u crkvu i tamo pravile performans, Pokret Otpora Putinu. Svjetski prvak ujeda policajce. SMJ šahovsko.
U Americi dokoni svijet za narkotike, žurke, tulumarenje, gluvarenje i lažni aktivizam, praktikovao pokret Okupi. Demokratija im jebala mater. Kao i Pusicama Rusicama.
Ove naše jade u Trebinju neće niko dirati. Nek zarade po još kojih pedesetak maraka za zviždanje.
Taj manipulativno-dekorativni opozicionizam ima korijene u plaćenoj prostituciji koja je imanentna ljudskom rodu još otkako je Adam dao jabuku a uzeo smokvicu. Ali i u vječnoj potrebi da se bude nešto, da se izdigne iznad svoje prosječnosti i nesposobnosti a najviše iznad neželje da se nešto radi i ljenosti božije. Ima korijene i u sokakluku koji kreira podsvijest da će nekoliko desetina pištaljki promijeniti sokak ne shvatajući da oni poručuju da će promijeniti svijet što je ralno kao i radvanje Himalaja. Ima korijene i u zadovoljavanju potisnutih i nesvjesnih seksualnih nagona što je prisutno i kod mnogih političkih liderčića, čega oni nisu svjesni, dabome. Njima je politika produžetak seksualnog užitka. Samo nema ko da im objasni. Umro Frojd.
Ta javna masturbacija s pomoću zvuka, Trebinje, Trebinje, kad me vidiš zviždi, nije nikakvo opozicionarstvo. Oni to samo sokački zovu Pokret Otpora. To je folklorativna izanđala niska đinđuva, ubila se za vašarske tezge i seoske snaše. Opozicioni Kič. Picin Dim.
Ovo govorim samo jednom.
Opozicija je ozbiljna stvar. Mnogo ozbiljnija od vlasti.

четвртак, 23. август 2012.




NOVA INSTALACIJA
Od panja starog hrasta nastaće simbol suncokreta. Danas sam ga postavio na betonsko postolje teško skoro 1.300 kilograma. Sam panj ima skoro 1.700. Sada slijedi finiranje, skidanje kore i, sa druge strane, odstranjivanje mnogo zemlje koja je među tim žilama više od stotinupedeset godina.
 
Posted by Picasa

1751.
ČOVJEK ZA CRTEŽ

Kada su onomad Novine Nezavisne Kompanjije nacrtale Zlatka Lagumžiju na naslovnoj strani, poskakivao sam od sreće. Jednim udarcem rođena dva rimejka. Jakac i Tito.
Kad ono Jadac i Kito.
Džabe ste crtali. Ko da vidim grafit.
Zlatagan je trebao biti instaliran za bosanskohercegovačkog Državnog Lidera, Prijatelja Milorada Dodika, Frontmena Vokalno-instrumenatalnog sastava BiH na svjetskoj pozornici i Čovjeka Za Državu koji će direktno sa crteža otići u legendu.
Kad ono ćorak.
Nekoliko slojeva sarajevskih paraintelektualaca, intelektualoida, poštenog svijeta, gradske raje, viđenijih neukaljnih komunista... pošli su, puno prije onomad, za Zlataganom a da se nisu upitali kakve reference taj čovjek ima. Taj političar, mislim. Alija Izetbegović je imao sjajne reference. Bio u Zenici. Zlatagan ništa. Domanovićeva Stradija mala je maca. Šta je Sarajevski Zlaca.
Nekoliko kordona stranih tajnih obavještajnih službi decenijama je igralo na kartu Zlatnog Zlatana. A da se niko od njih nije zapitao gdje je pokriće za tu multikurčevitost i ostale laži.
Sirotinja Raja je u Federaciji, takođe bez pitanja, u stotinama hiljada komada, dala glasove Zlataganu i njegovom adutu Komšiću a da se nisu zapitali čime se to može vratiti u Predsjedništvu BiH. Od strane Komšića. Šta je to do tada Zlatagan uradio s pomoću Komšića što je Građanima i Multibošnjanima bilo na korist. Ili na korak do Države.
Sada cijeli dunjaluk gata kako smijeniti Zlatagana i kako istjerati Esdeagana.
Nikako.
Esenesde će biti za smjenu Prijatelja Zlatagana. Prijatelja u Nezavisnom pokušaju. Ali nema repera o tome kako će se ponašati dva Hadezea, Esdea i još neki faktori. A ako analiziramo unutar pojedinih segmenata onda je stanje još neizvjesnije. U Esdea kažu Treba ga smijeniti ali ne zbog Dodikovog Sirijskog Razloga. I tako u krug. Ključno pitanje je, ipak, ko u Sarajevu smije biti sa Dodikom protiv jednog od najboljih Bošnjaka.
Niko.
To je barem jasno.
Proći će lokalni izbori. Formiraće se vlasti u posljednjoj prosperitetnoj Opštini Za Državu. A Zlatko Lagumdžija će i dalje sjediti za sinijom Prvog u Bošnjaka, Prvog u Sarajsocijaldemokrata, Prvog u Behadiplomatiji, prvog ispred Hadžića, Mašića i Pudarića.
Onda će doći požari pa jesen. Zima i godina opštih izbora. Američki ambasador će da obavi razgovore sa lokalnim liderima o potrebi da se ubrzaju zadaci iz Mape Kraj Puta. Republika Srpska završavaće srpsko-hrvatski most na Savi.

уторак, 21. август 2012.


1750.
KOSOVO I BOSOVO

Danijel Server, profesor sa Radničkog Univerziteta Đoko Kotlić u Americi, usporedio je Republiku Srpsku i Kosovo i objasnio je zašto je Srbija suverena i bez Kosova, zašto Kosovo može biti suvereno a zašto Republika Srpska ne može biti suverena. I zašto Bosna i Hercegivina ne može biti suverena bez Republike Srpske. Jer bi bez Republike Srpske bila samo duplje islamskog terorizma.
Danijel je sve piljke pomiješao. Bacao grah i brabonjke. Gledao u tutu umjesto u šolju.
Republika Srpska i Kosovo su neusporedivi.
Kosovo je oteto i izvedeno iz Srbije. Prethodno je poluizvedeno iz Jugoslavije SFR. Republika Srpska je uvučena i ušla u BiH.
Republika Srpska je bila Gotova Država kad je uvučena i ušla u BiH a Kosovo ni danas nije GT, nakon toliko vremena od otetka i izvođenja iz Srbije.
Kosovo je otetak i izvođenje ostvarilo tuđom borbom. Američkom. Amerika je za Kosovo pet brigada dala. Dvije Crnaca, tri Bijelaca. I jedan Stelt. Republika Srpska je svoju državnost ostvarila pravednom borbom za svoju istorijsku zemlju jezik i svoju nogu na toj zemlji. Republika Srpska je 30.000 duša dala u toj borbi. Kosovo je isto mnogo dalo. Ali, isto, srpskih duša.
Kosovo ne može da se poredi sa Republikom Srpskom. To je Naseobina. Danke Junajted Stejts. Naseobina kao i Bosna i Hercegovina. Zato Kosovo može da se poredi samo sa BiH. I BiH je odvedena i oteta od Srpskog i Hrvatskog naroda. Dobro. Srbi i Hrvati su imali određena istorijskaja sranija na tu temu.
BiH je isto silovana zemlja kao i Kosovo. Zemlja Na Silu.
Danijel Sere. Ako odu Srbi i Srpska i Hrvati i Hrvatsko zijemlje BiH, ostatak bošnjačke države će postati leglo terorizma. A zašto to ne bi moglo i u ovoj konstelaciji. Šta treba da rade Srbi i Hrvati, da golih prsa i bosih tabana lete na Jašare i druge samoubice, da spriječe terorističke napade.
Ko hoće da bude gnijezdo terorizma, treba mu to omogućiti.
Ko hoće da bude samostalan, to mu je od Boga i Demokratije dato.


1749.
PROPAGANDNE
BABE SREBRENICE

U koje ubrajam i Ćamila Durakovića, digle su nevjerovatnu kampanju povodom posjete potpredsjednika Saveza Nezavisnih socijaldemokrata srebreničkom opštinskom odboru Esenesdea i razgovora sa lokalnim Esdeesom i predstavnicima drugih stranaka.
Izvjesna Mehmedovićka, koja se prije mjesec dana sjetila da prijavi svoj boravak u Srebrenici i da tako stane na grudobran mora bijelih nišana kako bi spasila Organizacioni odbor, Memorijalni centar i glasala za Bošnjaka Načelnika, optužuje da se na Dan Šehida ne može dolaziti u Srebrenicu bez ausvajsa. A ako se dođe, veli Mehmedovićka, otprijemjesec Srebreničanka, treba se pokloniti nišanima i priznati šta je Radojičićev narod učinio muslimanima  u Srebrenici.
Radojičićev narod nije učinio ništa u Srebrenici. Radojičić je Crnogorac.
Ali nije učinio ništa ni Srpski Narod. To što su neki odmetnuti idioti ili grupe, strijeljali ratne zarobljenike, to nema veze sa narodom. Nema čak ni sa vojskom Republike Srpske. Nigdje ne postoji, jer je nije ni bilo, naredba bilo koga iz štaba ili samog vojnog vrha, da se masovno istrebljuje stanovništvo. Ako je neko nekom rekao da je to naredba odozgo, to je jednako validno kao i Mehemedovićkina konstatacija o Radojičićevom narodu.
Vojska Republike Srpske bila je organizovana vojska, imala je depeše, naredbe, izvještaje, knjige evidencija. Nije moguće da baš tada u Srebrenici niko nije vodio knjige i pisao naredbe.
Izbore u Srebrenici, ako budu glasali fantomski glasači koji su samo formalno prijavili adresu i došli da glasaju za spas bijelih nišana i Organizacionog odbora, treba poništiti.
Vlasti Republike Srpske, pošto je to Državna Teritorija Republike Srpske, trebaju donijeti Odluku o popisu u Srebrenici a nakon toga formirati birački spisak i organizovati izbore. Može da prisustvuje i OSCE.
A svakojake Babe Srebrenice, formirane radi propagande i plaćenog marširanja od Haga do Potočara, mogu biti dio mozaika nevladinih organizacija, uz prethodno javno objavljivanje knjige Ko Te Plaća. Ali, ne mogu biti dio institucija vlasti koje se formiraju na osnovu izbora, zakona i ustava. I pametovati i vladati Srebrenicom.
A Dan Šehida.
Da je bilo šehida, bilo bi i BiH za koju je Alija žrtvovao Mir.

понедељак, 20. август 2012.


Народ 
Републике Српске 
заслужује своју државу
Још једна побједничка кампања за Српску и за СНСД. Српска је увијек у нашим срцима, у нашој политици и у нашој акцији. Сада смо послали поруку, за локалне изборе: Српска, кућа до куће
еНовости | РАЗГОВАРАО: Бранислав Јовковић   | 19.08.2012.

Рајко Васић, један од стубова најјаче политичке странке у Републици Српској, извршни секретар Савеза независних социјалдемократа, “без длаке на језику” за портал еНовости говори о актуелној политичкој ситуацији у Републици Српској, предстојећим локалним изборима, као и о књижевном и друштвеном животу. Новинар, публициста, писац и политичар чије ријечи сијеку као нож, досљедност својој идеји и критички однос према стварности, скупо плаћа, како у политици и медијима, тако и у животу. Али да се није увукао под кожу ратника и четири године провео у рову, не би било ни његових романа “Прсти лудих очију” и “Томанова игра сјенки”, који су изашли из локалних оквира и постигли успјех у Србији и региону.


Ви као политичар, писац, новинар, пратите актуелне догађаје. Како оцјењујете позициију Републике Српске 20 година од њеног оснивања? 
Српска стоји ко бог. У Дејтону смо добили шансу, бољу од муслимана и Хрвата. Главни проблем је био у томе што Српска демократска странка није имала духовне, политичке и моралне снаге да је искористи. У праву је био Старовић када је рекао да СДС треба да се расформира јер неће моћи да носи мир на леђима. Укратко, њих су притискали ратни злочини, криминализација Срба, мутни губици територија, некомпетентно и политички недорасло и незрело руководство па су били аутистични на српску штету или претјерано кооперативни са истим посљедицама.  

Данас смо чврсто стали на дејтонске ноге. СНСД је, коме припадам, одмах по оснивању у свој програм уградио „два ентитета и три нрода“. Ми нисмо начинили грешку да прво заиграмо на Државу Српску, на Самосталну Српску. Ми смо се држали међународног права и онога што су гарантовале велике силе. Показало се да је инсистирање на два ентитета и три народа била добитна комбинација јер су остала два народа, у међусобном односу, урушавала БиХ а други ентитет никада није могао да заживи што је нама дало недостижну предност.

Политика, њени ефекти, коју води нека странка или неко руководство, често није видљива у том па ни у наредном нандату. И тога увијек треба бити свјестан. Сада, након више од петнаест година, видљив је ефект нашег инсистирања на 2 и 3. У времену када је то била издаја јер је СДС водио аутистичну политику одбијања и донација и свега осталог. 

Република Српска је данас једном ногом самостална. Наш циљ је Самосталност у оквиру БиХ или изван БиХ. А другом ногом је држава. Наш циљ је да до краја искористимо дејтонске државне надлежности које смо добили у Дејтону и које имамо.
Ја, лично, желим Републику Српску као посебну, независну државу. Можда то неће бити док сам ја жив али ће бити. Овај народ је то заслужио, цијелом својом историјом и страдањима. Ово је једини организовани српски колективитет, изван Србије, који је остао на својој земљи и сачувао свој језик. То треба поштовати. Пред тим треба стати и поклонити се. Ја нисам насионалист али због овог народа заступам најтврђу националну политику. 

Свједоци смо сталних притисака из Сарајева и бошњачких политичара на Републику Српску.  Какве посљедице то може да има за Републику Српску?
 
Мислим да то јача Српску. Сарајевски Политички Круг нема никакву концепцију, никакав реалан национални или политички интерес, никаво међународно право иза себе. Има само лажи, преваре, обмане. У штагод упрете прстом, све је из Сарајева превара. Лагумџијина мултиетничност. Комшић је највећа превара на политичком тржишту БиХ. Такве лажне вриједности није могао ни СДС нити СДА да изњедре у свом праскозорју, кад су ангажовали кретеноиде прве врсте. Геноцид је лаж и превара. Агресија је лаж и превара. Сецесионизам Српске је лаж и превара. Ми само узимамо оно што је Господ Дејтон дао. Ускоро и муслимани неће вјеровати у те празне приче, нека се добро замисле зашто је пропао Силајџић и његова Стопостобих. Зашто је пропала Држава за човјека. Прошло је вријеме лажне Аманпур-капмање и лажних фотоса из Омарске.

Да ли је Сарајево заиста мултиетнички град или је то само одраз једне лажне слике која се шаље у свијет? 

У Сарајеву су мултиетничке још само трамвајске шине јер су их, у доба социјалистичког самоуправљања, излијевали Срби, Хрвати и муслимани у Жељезари у Зеници.                                                                         
Све остало је унисоно, хомогено, једносмјерно, од вјере до мржње према Србима. То што се појави неки Гојер, неки Пударић, неки Десница, то су само људи-ахднаме, турско ћаге које, кобива, доказује да неко има право да живи и да буде ту. Њихов домет је исти као и домет оних девет Срба несретника који су се турили на Лагумџијину листу у Сребреници. Срби, а и Хрвати, имају неку антинационалну, суицидну потребу да се потурчавају. На срећу, то ради одмет, безвријед. 

И та слика Сарајева је лаж за Европу и Вашинготн. Несрећа је у томе што ти центри знају право стање, само се понкад праве слијепи.

Припреме за локалне изборе су у пуном јеку. Какву предизборну кампању очекујете. Мислите ли да ће бити “прљава”, прљавија него иначе?

Кампања ће бити уобичјена. За нас је, за СНСД, то побједничка кампања. Још једна побједничка кампања за Српску. Пета по реду. Српска је увијек у нашим срцима, у нашој политици и у нашој акцији. Сада смо послали поруку, за локалне изборе: Српска, кућа до куће. 

Не кријем, драго ми је кад се то прочита и без зареза и са придјевом на почетку.
СДС и ПДП су, чини ми се схватили да је овдје немогућа концепција Нудигузи и Потопници. Коперативност на властиту штету је српска прошлост, барем на овим просторима, просторима Републике Српске. А изборе никад нико није добио на рекламирању опште пропасти и потопа.

На чему ће бити тежиште кампање СНСД-а?

Рећи ћемо шта смо урадили за четири године, шта ћемо урадити у наредне четири године и на који начин ћемо, тамо гдје побиједимо синхронизовати, ускладити, повезати, републичку и локалну власт. И никаква друга мудрост.

СНСД је био апсолутни побједник на претходним изборима. Да ли ће тако бити и на предстојећим?  

Ми ћемо задржати општине у којима су грађани нама дали повјерње. Ми сада имамо 37 начелника у Републици Српској, плус једног у коалицији, и 3 начелника у Федерацији. Циљ нам је да побиједимо у неколико општина у којима до сада нисмо побјеђивали. То је, нпр. Фоча, Угљевик, Брод. И Босански Петровац у Федерацији.

Подијељена су мишљења о томе да ли је Слободан Гаврановић, кандидат СНСД-а за градоначелника Бањалуке најбоље рјешење? Сматрате ли да ће се одлука Градског одбора показати исправном и да ће Гаврановић уколико добије повјерење грађана моћи да настави развојни континуитет Бањалуке?

То је потпуно извјесно. Они који не познају СНСД или не разумију наш концепт и организацију, не схватају да је Гаврановић дио нашег тима у Бањалуци и да се ништа није драстично догодило. Да је било обрнуто, да је Гаврановић био градоначелник, и сада би вило обрнуто у кандидатури. Гаврановић ће побиједити, можда и убједљивијим бројем гласова него прије четири године јер смо нашу организацију у Бањалуци дигли на виши ниво и имамо сада скоро 25о мјесних одбора. То је, армијски речено, корпус. А против нас иде разјебана банда по шумским потоцима и пициним парковима, да не помињем димове.

Да ли су Бијељина и Добој за СНСД унапријед изгубљена битка, како се то може често чути у јавности?

За Бијељину и Добој се тешко борити. Ми развијамо страначку организацију и политичку технологију а Мићо и онај потурица Обрен развијају клијентелистички и интересни феудализам. Они су вишемандатни негативци у својим срединама који су развили свој систем подршке и који не подразумијева страначку организацију. Ни у Добоју ни у Бијељини СДС није ни изблиза јак као њих двојица. У Добоју Петровић има  пет, шест, можда и седам хиљада муслиманских гласова у старту. Тешко је организованој и модерној странци борити се демократским изборним процесом против такве политике „џамијских листића“. У Бијељини, пак, Мићић окупља цијелу структуру оних који су имали користи од власти СДС-а и мјеста Бијељине на путу према Србији. Тај, сада легалиозовани, ратни и поратни капитал, управља гласовима моћније него иједна страначка структура СДС-а. И још једна важна ствар. Мићо и Обрен су вишемандатни ликови а СНСД, слиједом своје унутарстраначке демократичности, стално кандидује нове људе. То само значи да ће њихов пад, када дође, бити катастрофалан и за те локалне заједнице.

Ми, дабоме, не одустајемо и боримо се за Бијељину, Добој и Приједор, једнако као и за Бањалуку.

Колико је министар пољопривреде Мирослав Миловановић својим резултатима заслужио да буде кандидат за градоначелника Бијељине и шта би он могао да уради за бијељинску регију и Семберију, уколико се деси да СНСД побиједи и тамо?  

Прије свега се ради о одговорности а не о заслугама. По заслсугама би Додик требао да буде кандидат за све и свја. Чак и за начелника Берковића. Миловановић је предсједник нашег општинског одбора у Бијељини и ред је да преузме одговорност. То су радили и раде и други наши предсједници одбора.

За Бијељину би могао да уради немјерљиво више него Мићић јер он има директну конекцију са Владом Републике Српске. И до сада је Влада радила све у Бијељини. Болницу. Канале. Осим Мићиних прасића по селима.

С обзиром на то да имате увид у политичке прилике на терену, колико сте задовољни урађеним у осталим општинама Републике Српске у којима је СНСД на власти?

Урађено је веома много. Ради се о десетинама милиона марака у току четири године, у свакој општини. Само општине чија власт није хтјела да комуницира са Владом и Републиком, имају мањак у развоју. Наше прегледе урађеног свакодневно скраћујемо за сваку општину јер знамо да људи немају времена и енергије да читају и анализирају на десетине страница табела. Дабоме, понекад тај развој изгледа као нешто што је нормално, као што сваког јутра треба обући чисту кошуљу. Ми не тражимо да људи укивају СНСД у звијезде због тога што је неки пут асфалтиран према неколицини кућа. Али не дозвољавамо да опозиција убјеђује те исте људе да није урађено ништа.

Шта је то што Република Српска може да учини да се и у сиромашним крајевима створе бољи услови за живот?     

Може да уједначи услове развоја и да створи амбијент. Али ако имате цијела подручја у којима нико ништа неће да ради осим да се запосли у ХЕТ-у или у ЕПРС-у, онда је проблем мало тежи. 

У сиромашним крајевима сточарство и воћарство могу бити егзистенцијални темељ. Али, то су подручја која захтијевају рад. Сваког дана током године. Ми ћемо, као друштво, морати да вратимо углед раду. И да га поштујемо јер нам значи опстанак. 

Колико ће помоћи стране инвестиције у томе?

Стране инвестиције неће доћи. То су илузије и лажи лопова из међународне заједнице. Ако проведете реформу полиције, доћи ће стране инвестиције. Ако уђете у Нато, доћи ће стране инвестиције. То је лаж. То је прича за будале. Ми морамо до краја искористити своје природне и радне способности. Ево, у Новој Тополи ће почети градња огромног агроиндустријског комплекса који ће бити мотор тазвоја воћарства и земљорадње. Једног дана када се заврши потпуно, ту ће радити три хиљаде људи. То ни једна страна инвестиција неће никада урадити. Али хоће откупљивати наше сировине и финалне производе у тој зони.

Наши пољопривредници морају да почну да размишљају другачије а власт да им створи услове за то. Сада, рецимо, у пољопривредним производима царују накупци, закупци и прекупци. Умјесто да 1000 лијевчанских пољопривредника да по 5.000 марака и у Бањалуци изгради робну кућу поврћа. Тако ће директно и јевтино продавати своје производе, елиминисати високе цијене и увознички лоби. Јер, оно што сада имамо од поврћа у понуди, осамдесет посто је увозно а пола од тога је прошверцовано.

Ових дана једна од централних тема у медијима је хапшење Срђана Љубојевића, генералног директора “Шума Српске”. Колико се то може посматрати кроз политичку призму?

Нема ту никакве политичке призме. Љубојевић је један некомпетентни, некарактерни и неиделошки скоројевић који је повјеровао у кампању Транспаренсија или Рафија Грегоријана о томе да је у Српској све криминал и корупција. Па се укључио. То је безочно примитивно понашање. Нажалост, он је давао такве сигнале и у Агенцији за шуме. Нећу да будем генерал, али на вријеме сам рекао да ће наштетити и Социјалистима и власти уопште.

Ви као књижевник пратите текућу књижевну продукцију. Како видите однос писца и стварности. Колико је књижевност рефлекс дневне политике?

Књижевност је данас ишчашена из живота зато што су и књижевници одбачени. Они су као намјерно ишчашено раме. Писци се данас под водом боре за стварност. Република Српска мора оформити посебно министарство културе и почети систематски да развија ту област јер све царевине пропадају а културно насљеђе остаје. Откад нема Аустроугарске а Кочић још живи.

То о рефлексу је тешко анализирати. Ако писци подилазе дневној политици онда за то није крива политика. Књижевност не треба да буде ни на који начин одсјај дневне политике. Али то не значи да не треба да буде ангажована. Само што то захтијева дивовске предуслове. Захтијева, нпр, да се установи књижевна критика. Не могу писци сами себи бити и писци, и рецензенти, и критичари и чланови жирија. Нема ту одсјаја, то је најцрња вртња у кругу.

Ових дана одржавају се програми Кочићевог збора. Мислите ли да би ту манифестацију требало подићи на један виши ниво и како?

Дабоме. Социјалистичко самоуправљање је било достигло један добар ниво. Фуад Балић је, нпр, много допринио стварном културном концепту Кочићевог збора. Онда је све девалвирано примитивизмом, ускогрупношћу и сљепилом. Борба бакова је постала главни догађај. Вјерујем да се Кочић окреће у гробу и не може себи да опрости што је „у књигу турио Јаблана“.

Кочићев збор је богомдана прилика да Република Српска покаже своје лице културе и ванремених достигнућа али и да предочи нове кораке. Цијеним бодљавину бакова, шаторе, клипачу и узнојене женске гузице. Али, овај народ вриједи више и то се мора показати. На томе су сви до сада заказали. Многима, јакако, годи, да Кочићев збор буде овакав. Јер су они, онда, Онакви. Са великим словом.

С обзиром на то да сте дугогодишњи новинар и да сте радили у угледним редакцијама каква је НИН-ова и великим ТВ кућама попут Радио телевизије Сарајево како оцјењујете медије Републике Српске и колико сте задовољни сарадњом с њима?

Не волим да говорим о томе. Увијек сам на ивици да упаднем у ону замку: Знате, кад сам ја био то и то, све је било врхунско, а онда сте дошли ви који појма немате и који сте усрали и шефа и станицу. Ја сам радио у доба Новинарства. Данас је доба Медија. То су двије различите ствари. Као што су бакови преузели Кочићев збор, тако су бакови преузели и Новинарство, односно Медије. И о томе не желим ништа више да кажем.
Задовољан сам сарадњом. Има ту добрих људи, људи који рангирају вриједности, људи којима је стало да се неко добро, позитивно, критичко, генеративно мишљење чује, да се нечији рад покаже. Има и оних који су ратне наплавине, као и у другим областима, бизмисмени, са м а без таригуза.

Ја настојим да будем активистички оријентисан према медијима. Да нудим робу на тржишту а не да чекам да се мене неко сјети. Дабоме, то носи ризик али на тај начин преузимам одговорност на себе а не да оптужујем новинаре како се мене не сјете. То говорим за дневно-политички ангажман. У другим својим активностима нисам нападан јер мислим да то није коректно са моје стране. 

Ко је новине Ви најрадије читате, а коју телевизије гледате?

Немам одговор. Већ годинама ја нисам гледалац ни читалац. Медије само „прегледам“, претрчавам, онолико колико ми треба због моје информисаности и дневне активности. Интернет има примат, чак и кад су у питању неке телевизије. У колима више емисија прегледам него код куће на екрану телевизора. 
Знам да то није одговор за вас. Гледам телевизије са шпанским, енглеским и италијанским фудбалом.

Да ли је истина да сте зато што сте “без длаке” на језику забрањени у неким медијима, које називају режимским. Чиме објашњавате тај парадокс? 

Тачно је.  Мада то нису режимски медији. То су чаршијски медији који се издају за режимске како би могли имати неке принадлежности у односу на друге.
То није парадокс, то је логика рата који је на обалу избацио сваковрсна говна и трулеж а онда су га у Дејтону зауставили. Нажалост, нама је остало то на обали и потребне су генерације да се успостави ред, моралне вертикале и професионалан однос, од поправке машине за веш до тих усраних медија. Данас медије посједују кркани који рекетирају све оне који нешто имају или нешто значе. Пријете екраном или новинама. Уцјењују. Неко ће платити да се објави а неко ће платити да се не објави.

Ваш нови роман “Томанова игра сјенки” биће прва књига која ће се промовисати у Андрић граду? Шта за вас то значи као писца?

То је за мене немјерљива част. Иначе нисам навикао да ме се третира реално па можда то и претјерано рангирам.

Али, ово је посебан случај. Андрићград је чудо у настајању и мој долазак са мојим романом је раван освајању нових свјетова, искрцавању на нове континенте. Говорим из свог угла, дабоме. 

Конкретно, то за мене као писца значи обавезу да испишем још један роман јер се само тако могу одужити и Кустурици и Андрићграду.

Много се прашине дигло око градње “Андрицграда”. Како Ви оцјењујете овај пројекат режисера Емира Кустурице?

Емир је Домаћин свјетова. Он ондје ствара чуда у Земљи Срба. Он од Дрине, која је у Вишеграду била понорница, није текла никуда, јер је вишеградско вријеме стало кад је нестало Швабице, чини ријеку-врата према свијету. Андрићград је тај прозор у свијет. То је чудо зато што прво настаје прозор па онда град и свијет.

Дабоме, око њега је пуно Ћоркана и лоших вила које покушавају ноћу да руше све што Емир дању изгради. Али свако велико градитељско вријеме прате таква трула зла.

Докле се стигло са екранизацијом вашег романа “Прсти лудих очију”?

Сценарио је завршен. Али још није стигао до мене. То је значајан први корак. Али и остали су и значајни и тешки. Знајући упорност Тике Станића, мислим да ће пројект ићи својим током. Мада је то, данас ђаволски посао. И ту недостаје Министарство културе и Филмски институт.

Једва чекам да прочитам сценарио и да видим филм, да видим ко ће бити глумци за два главна лика.

То неће бити мој роман, то ће бити ново умјетничко дјело и зато мене занима више него друге, који су само гледаоци.

Јесте ли и други роман кандидовали за НИН-ову и Виталову награду и мислите ли да би он могао поновити успјех “Прстију” и ући у најужи избор за ово престижно признање?

Обавили смо неопходно са романом Томанова игра сјенки. Не могу да говорим ништа о неком успјеху и понављању јер су и Прсти за мене били изненађење са таквим рангом. Мени је битно да се роман евидентира, да је објављен ове године на српском језику. Остало је ствар жирија.

Припремате и изложбу која ће на јесен бити отворена у ЛТГ галерији. Шта ће обухватити поставка?

Мој план је да покажем извјестан избор слика из разних врмена. Јер, ја сам 84. имао самосталну изложбу слика, дакле, више од тридесет година сликам. Наравно, са различитим ритмовима и фреквенцијама. Уназад неколико година бавим се и скулптуром. Обликовање је моја преокупација и на сликама. То су неке нове врсте, између слика и цртежа. Често су то облици на папиру или платну. Тако да је логично да се ухватим камена и дрвета. Користим и модерне материјале. Тако да бих желио да се и неколико скулптура појави на изложби. Но, видјећемо шта ће рећи селектори, они који креирају поставку и врше избор.