субота, 22. октобар 2011.

LOKALNA RULJA


I SVJETSKE PIČKE
Pa naravska stvar. Svijetom vladaju pičke i rulja. Tako se pokazuje u slučaju demokratskog rješenja smaknuća Gadafija. Na sceni je i rulja. Na sceni su i pičke. Svi slodomudi na svijetu, svi borci za ljudska prava, za pravdu, naročito onu hašku, programiranu, naređenu, šute na planetarno očigledno nepravno divljaštvo. Šutili su kad nije pronađeno oružje za masovno uništenje, šutili su kad su ubili Bin Ladena, šutr sada kad je u hordovskom iživljavanju ubijen Gadafi. Boje se Amerike.
Da li treba da pomenem da su i Sadam, i Osama, i Gadafi bili tipovi kojima je trebalo temeljno i javno suditi. Ako je nekome stalo do demokratije, nediktature, civilizacije, prava.
Pičke jedne, što bi reko Mihajlica Mali. Jedino onaj ambasador pri Natou, Rus, jakako, smije da im kaže.
Sadizam demonstriraju zapadni lideri. Skoro kanibalizam. Državnička, diplomatska, ljudska, civilizacijska mjera zahtijeva da se niko ne smije i pravi dosjetke na divljaštvo nad bilo kime. NATO, Nacionalni Interes i Vazdušna Demokratija je organizovao libijsko divljanje sa ovim brutalnostima na kraju.

Logično je postaviti pitanje da li neko treba da bude dio tih Nato-integracija i da za godinu, dvije, pet, učestvuje i takvim ruljaškim zvjerstvima na drugom mjestu. Jedino, ako to Nacionalni Interes neće nazvati Demokratskim proljećem ugnjetenog libijskog naroda.
A onda oni arapski divljaci, čudi me to, arapstvu je toliko primjerena demokratija i civilizacija, izlože krvavog mrtvog Gadafija u nekom skladištu, tržnom centru, čemu li, da rulja dolazi i da se slika sa tjelesom.
Divljaštvo koje demonstriraju u Libiji samo je nagovještaj kakvi će budući ratovi biti. Ratovi za vodu, hranu i zemlju. I kako će ih neko sa strane instruisati i organizovati a za neposredne izvođače angažovati lokalane i regionalne krvoždere.
TRAŽIMO SAMO FER,

DA MI PROĐEMO
Ma, nama će usrani Portugal da određuje šta ćemo mi radimo u Našoj Zemlji. Dobro. U većem dijelu Našeg Većeg Eniteta. Ako Naša Reprezentacija ne smije da igra u Banjaluki, smije gdje hoće. u Zenici. Šta bi Portugal, da igramo u Sarajevu pa da navale Ustaše, Fašisti, Županijci, Dobro došli u Herceg Bosnu, jebala ih ona, pa da navijaju za Portugal. Znamo mi za koga bi navijali. Zato se moramo povući u Zenicu. U srce Naše Zemlje. I Tito je Željezaru povukao u Zenicu, uz Bosnu, kad su Rusi zaprijetili Varšavskim Paktom.
U pravu je Haris Pašović. Tražimo samo fer. Jeste Evropa četiri godine na direktnim prenosima gledala kako nas genocidaši, agresori, koljači, četnici, divljaci, dedinjci, karadžićari, ubijaju, i siluju, i siluju, kaže Haris, u opkoljenom gradu. Ali sada tražimo fer. Zaboravićemo da smo mi tražili i insistirali da nas Evropa prizna, zajedno sa braćom šahovničkom i triglavskom. I priznala je. Pa se poslije pokazalo da je to bilo prerano i omogućilo rat. Onda smo isto tražili. Samo fer, bacajte nam hranu, švercajte nam municiju, bombardujte Srbe, majku im jebemo, zajedno sa vama. Oj, braćo zagrebačka, šaljite regularnu vojsku. Samo fer. Osvojite staru hrvatsku zemlju Mrkonjić Grad.
Da, da. Ronaldo mora igrati na svjetskom prvenstvu, nismo mi glupi da to ne znamo. Ali mi imamo strašnu generaciju, mi imamo zmajeve, mi smo zaslužili, mnogi od njih igraju u Evropi, i selektor je dao mnogo evropskom fudbalu. Više nego Ronaldo. Kad će Ronaldo u Čaušeskovoj Rumuniju nekom dati nake golove ko Safet. Nikad. More se jebat.
Imamo i Srba u reprezentaciji. Znamo da ih vi ne volite ali imamo ih samo koliko moramo. Na nivou Sejedić-Finci. I nisu nikad bili na Karadžpalama. Malo je problem sa Hrvatima ali i oni su u baražu pa su možda otišli tamo.
Sazreli smo za Evropsko prvenstvo.
Zaslužili smo prije nego što se zemlja raspadne. Treba požuriti.
Nismo toliko glupi, ta priča o Bukvi i Međedu, to je agresorska propaganda, da ne znamo da vi protežirate Ronalda. Vi korprorativni šejtani. Nemojte da vam se omakne pogrešna poruka. Portugal je pred bankrotom a mi smo prosperitetna mlada zenička demokratija. Ako ste četiri godine gledali kako ubijaju nas, nemojte sada da vi ubijate nogomet.
Mi smo Žrtva. I po tome imamo sva prava. Mi smo u kavezu, neki kažu: u kafezu, sa samim fašistima i genocidašima. Zašto da pomažete Ronaldu. On igra u Realu. A naš Zmaj Džeko jedva se drži u Sitiju. Pjanića šutnuli kod žabara. Oni Slovenci nam pokupili reprezentativce. Mi tražimo samo fer. Da mi prođemo.
I da znate, igraćemo u Zenici čak i ako je, u međuvremenu, opkolite. Sreće vaša što u Zenici nema Dobrovoljačke.
IZTOK OSTAJE U SKOKU,
POD KROVOVIMA,
ŽIVOT SE NIJE POKAZAO
Nobjašnjivo je teško kad odlaze momci one Jugoslavije, kad umiru sportski heroji, javni heroji, radni heroji. Mnogo teže nego kad je umrla sama Jugoslavija. Ponekad bih volio da ne doživim takve vijesti.
Došao sam u Banjaluku nešto prije Iztoka Puca. On je stigao kao dječak, sedamnaestogodišnjak, poslije osamdesetdruge, čini mi se. Bilo je to vrijeme Jugoslovenskog sporta. Partizan Bjelovar, Aero celje, Metaloplastika Šabac, banjalučki Borac, Marijan Beneš satro Koena... Iztok je bio visok, tanak, crnokos. Crnokosi Slovenac. Skroman, tih, kao da je iz skromne porodice, iz neke njihove sirotinje došao, nikad se nije dizao, šepurio, nikad grimase na licu ni zadovoljstva ni protesta. Nije imao one banjalučke begovske sportske odbojnosti koju su mnogi nosili u sebi a neki je i vježbali u javnosti. Imao je božiji skok i brzu ruku tako da se činilo da se samo ruka produži do mreže. Putanju lopte se teško moglo vidjeti. I gol. Dok se vrati na parket, vrati se i ruka.
Poslije je Iztok otišao na Zapad. A sa Zapada došao rat. Postigao je velike uspjehe. Bolje da je otišao. U Banjaluci nije mogao pokazati sve što ima u duši i u rukama. Nije to moglo ni u bilo kojem jednom klubu. Za Puca je bilo malo jedan klub i jedna reprezentacija.
Život je, ipak, kao i milion puta oko nas, bio nepravedan prema Pucu. Puc nije ništa tražio od njega. Nepravedno je to što je život zatražio od Puca.
Neka ostane vječno u svim očima koje su ga gledale, u uvijek punoj banjalučkoj spotskoj dvorani, taj usporeni, pepeljasti, paški i slovenjgradečki, lagani let i doskok.
Za mene, Puc će uvijek ostati u skoku, sa rukom i loptom negdje pod krovovima banjaluičkog Borika.
EKONOMSKI VRAČEVI
OKO KINE
Postoji jedan debeo sloj zapadnih ekonomista i financijaša raznog porijekla koji je svoj stručni pisani život usmjerio na pametovanje o tome šta bi Kina, kao ekonomska Suprasila trebala da uradi.
Zanimljivo, sedamdesetih godina, kada je Kina bila biciklističko sirotište i masovna scena plavih bluza punih praznih stomaka, nisam primijetio da je neko pametovao o tome kako Kina da vodi ekonomsku politiku koja bi nahranila milijardu usta. Sve se, i kod nas i u svijetu, zvršavalo kakvom reportažnom knjigom stranih dopisnika iz Kine ili prolutalih putopisaca.
Sada svi znaju sve. Niko se ne ustručava da nudi recepte bez referenci, bez provjera i bez poznavanja stvarnog stanja Kineske ekonomije i Kineskog društva. Kinesko društvo je jedno od najrazličitijih društava zadnje generacije ljudske civilizacije. A od Zapada je različitije nego što je led različit o vodene pare. Ne samo zbog toga što Kina nije u početnoj fazi bila Kolt društvo niti Društvo indijanskog istrebljenja već zbog toga što je Kineska Filozofija Društva potpuno drugačija od sveg dostignuća zapadnog životoimanja i životopoimanja.
Kineska Filozofija Društva još je poptuno nerazumljiva Zapadu. Da je imalo razumljiva ne bi ga Kineska ekonomija pretekla poput ostarjelog invalida.
Okosnica brige zapadnih ekonomista jeste kineski srednji sloj koji bi mogao biti motor velike potrošnje. Jer, zapadni vjetropiri i jebivjetri potrošačke civilizacije samo u potrošnji vide sav napredak, sav rast, sav profit, svu kreativnost civilizacije. I oko Kineskog Ekonomskog Kaveza hodaju i oblizuju se: Koliko se ovdje robe može prodati. Samo da banke ovo, banke ono, da država ovo država ono, da se liberalizuje, da se otkoči, da se posveti pažnja Građaninu Potrošaču a ne Državnim bankama i Državnim preduzećima. Zapadni jadnici ne znaju da je Potrošnja samo Nužna Posljedica. Korijeni i generatori su na nekom drugom mjestu. Uloga potrošnje u razvoju ekonomije jednaka je ulozi toaletnog papira u kvalitetnom sranju.
Izvjesni Zapadni ekspert, Karl E. Volter, STJ, bivši menadžer Džipimorgana, jedne od onih propaliteta među američkim bankama, da je znao ne bi bio bivši, i, uz to, koautor knjige Crveni kapitalizam: krhki finansijski temelji uspona Kine, od svega znaju samo za Crveno, jebo ih Makarti, važno saopštava da banke u Kini izdaju zajmove samo onima kojima to odobri Komunistička partija. Bože sakloni i sačuvaj.
Tekst koji citira tog Crvenofoba, na naslovnoj strani Njujork tajmsa, ima naslov U Kini ekonomska dobit donosi korist bankama umjesto građanima. A u Americi ekonomska dobit se na raskrsnicama dijeli Crncima koji su ostali bez hipotekarnih kuća. Parnim datumima. A neparnim, Bijelcima. Onda oni, tako opremljeni za potrošnju, polude po tržnim centrima i ekonomija doživljava orgazam i rast istovremeno.
Koliko vremena treba da Zapadnjačine shvate da je njihov Liberkapitalizam propao i da se propali recepti ne mogu prodavati drugim zemljama, naročito ne drugim i mnogo starijim civilizacijama.
Da sam je tamo, otišao bih u Kinu i proučavao, proučavao, proučavao...

петак, 21. октобар 2011.




U POSJETI
KOD VAJARA
MILIVOJA BOKIĆA

U Trebinju sam pohodio prijatelja Milivoja. Skultpure, njegove i prirode, da vidim. Mnoge su nove, koje prvi put zapažam, bile su Njemačkoj na izložbama. Požurujem ga da završi Atelje a čekaju ga tri velika bloka za klesanje spomenika u Bileći.
Posted by Picasa
IMA PROLJEĆA
U KOJIMA CVJETAJU
SAMO KRV I NAFTA
Savremeni istjerivači vještica i kurvi ne nose više sa sobom, u mrklim noćicama, kante rastopljenog katrana i vreće guščijeg perja. Nose, upo bijela dana mobitele, kamere i fotoaparate pa progonjenika, krvavog i razgoljenog, umotaju u vrele piksele i razapnu ga na mrežu.
Šta se promijenilo od pećinskog izgona naovamo. Umjesto krečnjačkih, u rukama su itekamenice. A očnjaci, krv i trijumfalistički grimasarijum mase, identični su kao i nekad u praskozorje.
Mogu i da vjerujem da je Gadafi bio diktator. Uostalom, kad ti iz dvije tri prijestolnice u svijetu, i iz Sienena, stignu poruke da si diktator, slobodno utamniči svoje političke protivnike, pobij neko opoziciono selo i slično, i da to ne uradiš, i da nikad nisi uradio, oprati se nećeš.
Ali, sa zanatske tačke, ne mogu da prihvatim da se diktatura ruši krvoločnim divljaštvom, da se demokratija uvodi mlazevima krvi i koltovima sa municijom kalibra devet milimetara, tako svojstvenim libijskoj sirotinji iz pustinje koju je Gadafi višedecenijski torturisao i otimao im imovinu, žene, djecu, naftu i kivi.
Istorija društvenog razvoja jasno kazuje. Kako dođeš na vlast, tako ćeš i otići. Gadafi to, vjerovatno, nije znao. A sad je kasno da pročita ovo na blogu.
Oni koji su inspirisali Arapsko Proljeće, kako to poetski revolucionarno zvuči, znaju. Niko nije imao namjeru da Gadafija i Režim prisili na slobodne izbore, prelazni period, pluralizaciju. Izabrana je Ruljokratija. Horde stranih plaćenika. Sve se vidjelo u tim pikselima. Nove uniforme na dijelovima rulje, Najkice od trista dolara, mješavina najsavremenijeg oružja, pikap-horde sa instaliranim teškim mitraljezima, materijalno tehničko sredstvo koje caruje gradskim gerilskim bojištima već nekoliko decenija, svuda gdje su permanentni ratovi programirani, naučene fraze o tome da Gadafi mora da ode da bi došla demokratija.
Na kraju, i na početku, sekretarka dobija mejl.
A australijski političar važno poziva prelazne vlasti da se upluralizuju i da nikoga ne ostavljaju van demokratije i vlasti. JMM.
Snimke i slike na kojima Gadafi moli da ga ne ubiju a oni mu niklovanim koltom pucaju u stomak i u glavu, konačan je poraz Libijskog Naroda. On je samo molio da mu sude. Oni to nisu razumjeli. Možda su podsvjesno znali da nema spiska za optužnicu, spiska diktatorskih zlodjela. Ta oktroisana pravda je nekad smiješna. Skraćuj optužnicu Mladiću, umrijeće neosuđen, iz čega se zaključuje da je važno da ga se osudi na da se pravduje. Kao što je važno i da se Gadafi ubije a ne da se razobliči diktatura i nađu dokazi.
Taj narod je poražen mada nije ni učestvovao u ratu, ni kao strana ni kao postranica.
Svaka demokratija počinje suđenjem. Barem dirigovanim. Tamo gdje se ušminkana rulja slika sa mrtvim diktatorom, nema Demokratije a nije bilo ni Diktature.
Ta Čaušeskuegzekucija je već viđena nebrojeno puta pa je se mora uzeti u osobine ljudskog roda uobličenog u nademokratisane mase, bez obzira na kojoj tački ljudske kugle se nalazila.
Instrumentalizacija afričkih Ojlprimavera tako se otkriva kao najkrovločnije tranžiranje ljudskog mesa u kojoj nedostaje samo kanibalizam.
Libijskom narodu, nažalost, ne može se obećati nikakva primavera, barem dok će cvjetati nafta iz bušotina. Kad je nestane, možda im i dođe demokratija. Koja im tada neće trebati.

четвртак, 20. октобар 2011.

MOLITVA ZA ASKERE
*tekst nominiran za islamofobiju
Ili džamije ne znaju šta im radi Bakir, ili Bakir ne zna šta mu rade džamije. Ili Bakir, kao dobar nasljednik Alije Prevrte, medi na svećetiri strane a misli isto što i džamije.
MINA je javila da će danas, u sarajskim džamijama, poslije džume namaza, da se klanja salata dženazeti-l-gaib. Za turske vojnike stradale u nekom terorizmu u provinciji Hakari. Sa zanatske strane, očito je da se ne radi o nekim vojnicima. Oni koji ulete u zasjedu, nalete na teroriste, upadnu u minsko polje, i nisu neki vojnici. Amateri. Trećepozivci. No, dobro. Molitvari kažu da su to vojnici i da se za njihove zivote pretvorene u smrti, treba obratiti direktno alahu.
Onda se postavlja drugo pitanje. Nekoliko drugih pitanja.
Kakve veze imaju molitvenici iz sarajskih džamija sa askerima Turske. Kakva je nadležnost izvršnog komiteta za džamijsko klanjanje da te vojnike proglašava šehidima. Da li su turski provincijalni askeri bili vjernici. Pa su po vjeri braća sarajskim molitvenicima. Kakva je to vjera koja funkcioniše na toliku daljinu. Ako bi, nedajbože, dva najbolja druga, Čedo i Mate, pripadnici OS BiH, uletjeli u neko minsko polje, da li bi mollitvenici klanjali taj dženazeti-l-gaib.
Mislim da ne treba više pitanja. Jasno je da ne bi klanjali.
Kako, onda, da shvatimo Bakira Izetbegovića kada poziva Dodika da priđe pozitivnim snagama u BiH, nego kao prijetnju. Član P, na vrijeme upozorava, poziva da se klanja. Pozitivno klanjanje. Nama su braća daleki askeri a vi ste genocidaši. To je ta otomanska stabilnost Malog Brkatoglua. To je taj Zagrljaj Istoka. Imaš osjećaj da te sablja grli. Treba se, noću, u rovu, u odbrani BiH, na pozitivnoj strani tranšeja, naći sa takvima koji klanjaju za daleke Askere Turske.
Nisam se ni kao mali bojao mraka, nemam ni te savremene fobije, ali, ubiomebog, ako klanjanje mrtvima nije poziv živima. Pozitivnu Bosnu ima ko da brani. Tvoj Bakir.
Pokoj im duši, u tim dalekim Hakarima. Smrt vojnika je najtužnija depeša ratova. Svima izgleda da je tuga neobavezna. Vojnici su tu da ratuju i ginu. Plakaće majka, udova, kćerka sirotica i niko više.
Ali sarajski molitvenici imaju posve druge namjere od oplakujućih. Naročito organizatori.
To djeluje tako vezivno na Pozitivnu Bosnu. Da mi se raspada od sreće.

уторак, 18. октобар 2011.

РАТНИ ПОКЛИЧИ

ПРВЕ РЕЗЕРВЕ

ИЗЕТБЕГОВИЋА

Династија Изетбеговић поново се спрема да жртвује муслимане за своју идеју исламске републике Босне. Бакир Изетбеговић, коме су главне политичке референце изгубљена битка против Сулејмана Тихића, могуће џамијске помирбе по Санџаку и нешто преосталих бошњачких гласова од Комшића, поново, као и његов бабо, пријети ратом. И он је спреман жртвовати босанске патриоте, односно обичан муслимански живаљ, за идеју коју никад нико није овдје остварио па ни његови из освајачких хорди а ни они из посљедњег рата.
Потомак Алије Изетбеговића је очито осокољен гласинама да је он фактор џамијског мира на Балкану, читај: на Санџаку, па је своје државништво проширио и на Републику Српску. Како је пошло, именоваће га, заједно са оним Шварцфосилом, за посматрача избора у Хрватској. А његов чаршијски њух је процијенио да је Отворено Писмо Додику најбоље послати у тренутку кад му је видио леђа јер је Додик отишао у Америку. А Бакир се вратио из Санџака.
Сада се види сва погубност србијанске политике у којој се хвата у коло са наткрилно амбициозном Турском и хегемонистичким Сарајевом.
Отворено писмо Бакира Изетбеговића може бити најава нових Бура На Балкану.
Очито је да Турска осокољује своје голубове и врапце по Балкану, будале мири и склања а агресивне дресира и инструише.
Бакирова отворена писменост само према Србима, и тек понижавајуће помињање Трећег ентитета за Хрвате, говори о његовој свијести у којој је записано да су Хрвати поражени и избрисани и у Федерацији и у БиХ, а крајње је потцјењивачки позивање да се Хрватима омогући повратак у Републику Српску док их се у Федерацији потпуно крижа, и да су, њему и његовима, у Патриотској Цјеловитој Босни, још само Срби и Српска проблем.
Бакир Изетбеговић би требао да се бави политиком на начин да ради оно за шта је изабран. Он није изабран да контролише понашање Републике Српске и Милорада Додика, већ да, као прва резерва Жељку Комшићу, представља Бошњаке у Предсједништву БиХ.
Бакир Изетбеговић губи везу са реалношћу када говори о стопостотним патриотама за одбрану његовое цјеловите Босне. Данас се, након рата и Дејтона, овдје нема шта бранити цјеловито и патриотски. Бошњачка политика коју је промовисао и водио СДА, он и његов бабо, доживјела је пораз. Жртвовала је људе за Босну које нема. Нико се данас, то би Бакир требао да зна, неће дићи на оружје да брани мрвице од њихове идеје које су, и иначе, добили уз обилату помоћ хрватске војске и Нато-алијансе.
Бакир Изетбеговић не може да пријети Србима у БиХ. А нарочито да својата оно што је у рату изгубио и што су велике силе међународним уговором укњижиле као српску земљу и власништво Републике Српске. И не може да диже тензије вишестољетном националношћу муслимана јер чињенице не стоје тако. Ако је исламска вјера овдје стара вијековима, да не улазимо у то како је стигла на славенски Балкан, исламска нација није толико стара. А Бошњаци су проглашени у току рата и ни данас нису потпуно прихваћени од свих муслимана у БиХ.
Вакир Изетбеговић би требао да се бави реалним политичким интересима Бошњака. Јер патриотски рат за Бакирову цјеловиту Босну није њихов интерес. Водећи такву политику пријетње и окупације српске змље и Републике Српске, пропалом српском политиком познатом под геслом „Тамо гдје су српски гробови, тамо је српска земља“, Изетбеговић ће жив дочекати распад и његове земље и његове патриотске идеје.
Бакир Изетбеговић је у Предсјендиштво БиХ дошао из Федерације и треба да се њоме и бави. Република Српска и Милорад Додик нису његова брига. Од њега се само тражи да поштује чињеницу да постоје Срби у БиХ и Република Српска.
А могу да га подсјетим да су Срби у БиХ једина српска цјелина коју нису, он и његови, успјели отјерати са своје земље, ни током вијекова на које се позива, ни током прошлог рата. И молим га да се запита ко би сада против Додика, Републике Српске и Срба ратовао заједно са његовим патриотама. Нека не прецјењује своје учешће у џамијским нагодбама и нека не мисли да је боравећи близу Тадића и Гула, постао велики државник који може да пријети Србима.
Његови домети су порази од Тихића и од Комшића.

понедељак, 17. октобар 2011.

DA LI, DOISTA,
ODLAZE MUAZUKI I ADEZIKI
Danas, sandžački dnevni list koji izlazi u Beogradu, obično dobro obavešten o pitanjima protivdržavnim, donosi poterovsku priču o Dvije Izajednice u zemlji Kompromisiji. I naslov je kao iz filmova o družini prstenova. Potpis na jedinstvo u sredu. STJ. Gde ga, bre, na Balkanu nađe Jedinstvo.
Ovako teče bajka. U sredu, koja prva dođe, prvopotpise na Jedinstvenik, tako se zove Obznana koju dobrovljno prihvatiš, nešto kao Mali Islamski Dejtonski Sporazum, stavljaju gi Predsidetelj Serbije, Boris Tadić i bošnjački član Predsideteljstva BiH, Bakir Izetbegović. Potom dolazi drugi val potpisivača. Mehmed Gormez i Mustafa Cerić, islamski poglavari Turske i BiH. A onda bi sporazum bio poturen i sukobljenimm stranama, taborima Zukorlića i Zilkića.
Demokratski izvori kažu da sporazum u 15 tačaka predviđa da se oformi jedna Islamska zajednica u Serbiji, čije konstituisanje će nadgledati šestočlana krizna grupa sastavljena od po dva predstavnika grupa Zukija i Zikija i po jednog iz IZ Turske i iz IZ BiH, da će sjedište IZ biti u Beogradu, da će IZ morati da poštuje teritorijalni integritet Serbije, o Kosovu se nije zborilo, i da se zabranjuje Zukiju i Zikiju, kao i njihovim najbližim saradnicima, da se kandiduju.
Vjeroladno mogu da zaključim
• Da Srbija ima sve uslove da postane članica odnosne organizacije islamskih zemalja. U glavnome gradu imaće IZ.
• Da je demokratija u frakcijama IZ, a i šire, u IZ nekoliko zemalja, dostigla razmjere ešdaunovsko-dejtonsko-bonske ljestvice. Kolikogod duet ZI-ZU bio neratikulisana kasetna bomba, teško je naći osnov za zabranu kandidovanja.
• Da je Srbija razdijelila svoj autoritet i suverenitet na bošnjački dio BiH, i to na njen vjerski, ajatolahoidni dio, i na Tursku.
• Da Serbija dobija jaku IZ što nije dobro za nju. Sandžakovanje dobija na vremenu za sistematizaciju zahtjeva, jer ono što je radio Muazuki, to nisu zahtjevi, to su radikaloidni anarhizatori. Bolje je bilo da je pustila da se kolju. To tako srpski deluje. Ali, očito je, Serbija je izgubila snagu igrajući Gluvo Glamočko sa Otomanskim Stabilizatorima.
• Da Turska prvi put rješava konkretne srbijanske i balkanske poslove pri čemu je pribavila saučešće i IZ BiH, bošnjačkog člana P i, tako posredno, i same BiH koja se, takođe prvi put, pojavljuje kao neko ko rješava stvari u Serbiji.
Sveukupno, to je poraz Srbije. I novi korak neosmanizma.

недеља, 16. октобар 2011.

e-BASARA
Moglo bi izgledati da je alarmna lampica e-Govnina dojavljivač najvećeg srbijanskog problema sa podanicima. Problema olakog samonaturanja fesa i na glavu i na dupe, pri čemu je fes simbolikum prihvatanja tuđih a gaženja svojih vrijednosti, konstantno, iz generacije u generaciju.
Ali nije tako kako izgleda. Fesimizam je zahvatio i političku i intelektualnu supstancu. Političku, razumije se, ne treba objašnjavati jer se svi podanici bave politikom na najvišem nivou. Pa su malo zapostavili reprezentaciju u fudbalu.
Intelektualci uglavnom imaju fes na ustima. Otkako je Sloba naguzio Dobricu u fantazmagoričnom romanu Daleko je Srbija, intelektualci se ne usuđuju izaći na poprište ni iza betonskog zida a kamoli bez štita.
Onda intelektualnom i kvaziintelektualnom scenom počinju da caruju razni nevladini odvladnici, institutatori, instalateri, dojavljivači, književnici, emisionari.
Književnici. Svetislav Basara svakodnevno u Danasu, sandžačkom listu koji izlazi u Beogradu, i koji svakog dana Srbiji prenosi poruke: Kosovo koči odnose Srbije i Albanije, Beograd greši podcenjujuću Budimpeštu, Nema novih para za Srbiju... pisucka, o koječemu, Cenjenom Publikumu, o Čitluk Sahibiji, o NSPM, o književnim staronjama, o Gospodaru... svima dijeli lične savjete... Dobro, to su kolumne. Nešto kao puštanje kolumni. Ja Jebem Sunce, on Deli Savete. I podjebava. Simpatično.
Onda u jednom od Glasnika Danasnika, na naslovnoj i na dvije nutarnje, vijest i prikaz knjige Svetislava Basare pod nazivom Majn Kampf. Roman.
Šta radi Majn Kampf u romanu. Prikazivač objašnjava u detalje. Čekam Sajam knjiga da nabavim to sranje. Ali prikazivač je dovoljan. Sve čega se Srbija dotakla, sve čega se bilo ko dotakao u Srbiji, fažizam je. Srpski fašizam je močvarni, ustajali, smrdljivi ali efikasni mehanizam sveopšteg uprosečavanja, kako bi se u smrad potonulo još dublje, veli prikazivač.
Pošto iz Saraja neprestano teče fažizam prema Srbima, a i Hrvatima, ustašstvo nije dovoljno, sad bi trebalo biti jasno da je Fašizacija Srba i Srbije Projekt.
Za taj Majn Serbija Fažizam Projekt potrebno je naći i domaće graditelje. Crnotravce. Oni koji iznutra crno zidaju.
Svako vrijeme, a srbijanska naročito, nosi jednu debelu naplavinu ljudi, odljudi, podljudi, priljudi, koji su gori i od gubara, i od zlatica, i od ušiju, i od stjenica, i od parazita svake vrste, koji sjede oko vatre, griju se, hrane se, oblače se, kao i svako u društvu. Ali ne rade ništa korisno, ništa za svoju kuću, za njen zemljani ili cigleni pod, ni vrata da zatvore, ni drva da donesu, samo razvikuju, gdjegod mogu i svakome ko naiđe, kako je kraj vatre ledenica, kako nema drva, kako će se zgasti, kako su oni to već zborili ali Gospodar nije slušao, a ni Cenjeni Publikum. Usput, oni razvikuju i da je to demokratija, da su to zapadne vrednosti, suludo je sarađivati sa onim najvećim selima na Istoku, to nisu stubovi a i da jesu, bolja su zapadna klizava i sluzava brvna iza kojih, i kad ih prijeđeš, prepužeš, preližeš, Za Srbiju nema para. Bolje je biti u Nato paktu nego dobar sa Rusijom. Nato pakt je bombardovao jednu evropsku prijestolnicu na samom kraju Dvadesetog veka. Rusi su, onomad, ginuli da je oslobode. Dobro, to je Rusiji koristilo. Ali ljudska krv ne treba da se zaboravi zbog sranja potomka poturčenih komunista. Kao ni krv onih koje je bombardovao Nato pakt. Vrijeme, dabome, uvijek ide naprijed. Nema vrat da bi se okrenulo i barem katkad pogledalo unatrag. Ono će u svom hodu naići i svakud i kudgog. Možda i na Nato pakt. Ali o tome neka tada odluči vrijeme, vrijeme su ljudi, nacija, država, stranke, književnici, srbljanoići i nesrbljanovići. Ne treba o tome svakog dana seruckati, basarati, kandirati, prije vremena i ubijati u pojam.
Taj pokret unutrašnje i vanjske fašizacije, genocidacije i srebrenizacije Srbije i Srba neosporno je jedan od procesa rastakanja Evrope. Ili barem njenih okrajaka. To je vjerovatno turski projekt. Potrebno je stvoriti javno mnijenje i opštu svijest u kojoj će ljudi reći Bolje je da smo Turci nego Fašisti. Evo, mire Zi Zu ratnike, što mi ne možemo, dobri su Turci.
A i Basarine književnarije i tekstovi su puni turcizama. I on je dio Projekta.
Da nije malo preterano, da nije teorija zavere pala na tebe. Nije. Kad Basara u Srbiji vidi fašizam, mogu i ja u njemu da vidim Turčina.
JESENJA SONATINA
Jesen stiže. Dunje moje, žute, čupkaste i mirisne, sa grana se sele na ormare i u kredence. Ispod sunca, dunjo mila, leden reže. Kiše će. Listje žuri da požuti i umre što mraza prije. Jer, snjegovi će i sve će to, mila moja, u trapove, do proljeća baš. Znaš li onu lolinsku pjesmu Mala moja, utrapi je... Nije za pismo.
Jesen stiže, propale su i zadnje nade za Masovna Okupljanja. Moje saučešće, jevtinim nadničarima, napoličarima, nudiguzima, potopnicima, izmećarima. Televizije za ulice, štrajkove, masovne proteste, turska atv najprije, poneki portalčići i nešto otpadozicionara, ostali su Suvog.
Masovne Okupacije, u Naseobini proklamirane kao Okupirajmo.ba Ćaršija Strit, prdnule u čabar. U Saraju, organizovao, kažu, Bač Kasidi i Vuk. U Mrskoj Srpskoj, u Banjaluki, isto, kao da je organizovao Milanko McMihajlica. U Mostaru tek nešto filozofirali.
Nema više ni Parada Ponosa. Nikad mi nije bilo jasno zašto se pederi ne pojavljuju jeseni i zimi. Zimski san, SIJP. Ovu zimsku kišnu i sniježnu pauzu bi trebali iskoristiti da se dalje društveno etabliraju a ne samo da se troše u tučama sa Nepederima. Na primjer, da napišu i oni svoju onu ljubavnu priču za vlastite potrebe. Romeo i Gej Julije. I druga djela. Ana Kurenjina. Tihi On. Sto godina glatkoće. Crveno i Prkno. Na Drini upri ga.
A ovi blećavci, antiglobalisti, internetatori, nisu ni shvatili, upozorava me moj recenzent, šta treba da protestuju. Ko volovi u kupusu. Znate onu staru dobru priču iz toplih štala, dok smetovi zatrpavaju prtine i vrata. Junci, mladi, jedrih muda i tvrdih repova, bacaju prisjećanja na udvaranja mladim junicama, još ni prvotelkama. Kad smo mi, onog jutra, progulili sedam kanata tarabe, sve dračove. Jesmo bukali i frktali, sve se pred nama sklanjalo. I krave su ih stiskale među zadnje noge i pokrivale repom. A, kud si ti, obraćaju se starom volusini, iskopnjelih papaka a repa puštenog ko što se pusti mokra ženska čarapa, onda krenuo za nama, po tom vo stritu. U neki seks, šta li. Ma, jok, očekivao sam da srušite kakvu tarabu oko povrtnjaka, pa da se, ovako krezav i onemoćao, najedem mladog kupusa.
Internetatori u Naseobini samo su očekivali da neko provali ogradu pa da okupiraju Banjaluku. Tako su i nazvali svoju jesenju, još jednu propalu, Masovnu Aktivnost. Inertnost se ukazala kao Internetnost.
Nisu bolje pameti ni oni njihovi drugari sa Vol Strita. Ua bogati. Ua velike banke. Ua vlade. Ubio me bog ako ih ti bogati nisu potplatili da proptestuju protiv njih. Taj privid demokratije ne može da im naškodi. Reklama im je. Upozorenje da se uozbilje. Da vide kolika je moć njihovih protivnika i koliko društvo loše misli o njima. Za države i vlasti, vojske i poreznike se ne brinu. To je sve već njihovo. Zato bi bilo žalosno ako i protestanti nisu njihovi.
A to što se Volovi sa Balkana uključe radi mladog kupusa, to je folklor. Kao i štrajk policajca u F i mašinovođa u ŽRS.
U trapu su pederi, u trapu su penzioneri, u trapu šehidi... uskoro će i f-panduri a i vozovođe. Samo će Grčka još da se krčka.