ZAŠTO JE GRČKA PROPALA
A AMERIKA JOŠTE NIJE
Na zemaljskoj kugli postoje samo dva svijeta. Svijet pasterizovanih informacija i svijet siromaštva, jada i bijede.
Svijet pasterizovanih informacija je oklop kapitalizovanih finansija koje će uništiti svijet temeljitije nego bi to uradili zajedno Stalin i Pol Pot, da im ga je nekim čudom neko predao na beskrajno i totalno upravljanje.
Svijet siromaštva, jada i bijede je jedna ogromna divlja deponija civilizacije, područje za istresanje nebeske demokratije pod okriljem UN rezolucija ili savezničkih interesa, poligon za stvaranje i ekperimentisanje krizama, pokoljima i bankrotima.
U svijetu pasterizovanih informacija niču medijski magnati, kao što je Onaj Rupert. Nešto se može ovih dana zaključiti o tome kako dolazi do informacija, ali se mnogo više može zaključiti da ima mogućnost selekcije drugima nedostupnih. Teško se šta može zaključiti o tome koliko ih nadogradi i falsifikuje. U pojedinačnostima to izgleda sve bezopasno. Ali u globalu ta tehnologija dovodi do propasti novina koje su stare više od vijeka i po. Na taj način ta Sektormacija, Sekta Pasterizovanih Informacija uništava sve oko sebe, kompanije, države, nacije, demokratije, diktature. Kad zatreba i kad im odgovara.
U tom sektormacijskom totalitarijumu ne može da se objavi informacija da je Amerika propala a duguje 16.000 milijardi dolara. Ali da se objavljuje već godinama da je Grčka propala, to može. Jer, Grčka nema moć da pasterizuje infirmacije.
U tom totalitarijumu američke rejting-agencije od 1917. godine svojoj zemlji drže aaa rejting. Da u engleskom ima ž, rejting bi posljednjih godina bio žžž. Ali, svejedno, Amerika, koja je sam nukleus svih svjetskih kriza i permanentne finansijske propasti, na samom je deklarativnom vrhu finansijske sigurnosti, povjerenja i značaja.
Prave činjenice stoje drugačije. Od 1917. traje današnji krah. To nije krah Grčke ili krah nekoliko zemalja, to je sistemski krah u kome kapitalni finansijeri supraliberalnog tržišta pljačkaju cijeli svijet oko sebe, i na kraju sami sebe.
Američko samonivelisanje rejtinga dovodi, između ostalog, do stvaranja novih ekonomskih ploča na zemljinoj kori. Kina je najbolji prmjer. Ojačala je toliko da se ne mora baviti ekonomskim i političkim liberalisanjem, već kupuje trajna rudna i druga dobra po svijetu i drži više od 1.100 milijardi dolara američkih obaveznica. Sada su počeli da imenuju biskupe ne pitajući Papu i Svetu stolicu, ne mislim onu za provjeru papa. Neka se Amerika zamisli, mogla bi Kina uskoro početi da štampa i svoje dolare.
Besmisleno je pitanje da li brže propadaju američke, dolarske finansije ili Euro-zona. Jer, Euro-zona, a i njeni potresi, posljedica je amerikansije, teške bolesti finansija, generisane u Americi. Pravo pitanje je da li će države uspjeti da uzmu stvar u svoje ruke. To pokušava da uradi Obama, ali mu nekako ne ide. Američke finansije i moćnici mnogo su jači od Države Amerike.
Analize, koje uopšte ne moraju da budu tačne, jer od 1917. ubiše se analizirajući, kažu da će 2035. Japan izdvajati više od 19% ukupne privredne produkcije za kamate a Amerika više od 13. Demokratije, kažu iskusni, mogu da izdrže 10%. Šta sam prošle godine rekao. Ovaj vijek će biti vijek država a ne finansija. Država, umjesto amorfnih demokratija koje su postale novi opijum za narod.
Suština je u tome da su Američke finansije propale prije Grčkih ali je informacija o grčkim stigla prije.

SAMO SAMOSTALNOST
Nemojmo da se zavaravamo.
To što je pokukio Kukić, što je Incko rekao da vlada SBŽ upanije nije na osnovu odluke koja može da opstane, to što je ambasadorica Francuske u Beču rekla da nisu podržali nekakvo prelo u korist Jovana Divjaka Murata, to što su shvatili da je Medžida glupa, to što je BiH bez Glavnog Državnog Tužioca... ne znači da je BiH ušla u bolje dane.
Glavno pitanje propasti BiH jeste u činjenici da su dvojica muslimana u Predsjedništvu BiH kandidovala Kukića a znali su da neće moći da prođe. Kao i to da je Incko najprije oktroisao takozvanu Vladu Federacije a sada se pravi dobar pa ne dozvoljava nepravdu u SBŽ.
Čitavi korodini ljudi, i domaćih i stranih, rade na nekompatibilnosti BiH. Ta dva gornja poteza, u moru sličnih ili težih i važnijih, najobičniji su dračovi klinovi u, inače, napredno, zeleno, cvjetno i zdravo deblo BiH.
Nevjerujem da su svi oni glupi pa da ne shvataju šta rade, ali skoro svaki potez, ili barem devet od deset, dijeli BiH i zabija joj u kičmu klin za rascjep ili kolac za paralizu. Jedna grupa cirkusanata, za to vrijeme, upire prstom na Republiku Srpsku stvarajući tako privid krivice. Ali, i to je klin u rascjep.
Kao što je i izjava onog američkog diplomate kako on neće ići na komemoracije vojnicima jer su u Srebrenici i Bratuncu, u tom okolnom području, i mrtva djeca zakovana na božićna vrata, vojnici, valjda, Genocidne Agresorske Fašističke Vojske Republike Srpske. Neka se taj G. Am. moli bogu da dugo živim i da nikad ne budem izabran na neku entitetsku ili naseobničku funkciju. Ne bi mi ovdje sastavio ni dvadesetčetiri sata. Persona Jednosmjerna Karta. Kada može francuski službenik da se ogradi od podrške onom Usri koji se osjeća Čovjekom, mogao bi i provokativni Am. da se izvini i ode.
Dakle, neka niko ne nasijeda na optimizam.
Republika Srpska treba da gleda svoja posla.
Samo Samostalnost.

МРТВА ТРКА ЗА

ОЦА МУСЛИМАНСКЕ НАЦИЈЕ
Навикао сам на свашта. Могу да будем осјећајан као Сува Дреновина.
Али, оно што сам данас видио на насловној страни сарајевског Ослобођења, разбија и наледенију мирноћу сваког живог бића и открива докле може да иде саморазарајући забетонирани ум и идеологија изградње Муслиманске Жртве по сваку цијену.
5.137. Објављује Ослобођење. Као да се ради о некој бодовној трци, о неком рекорду, о неком бројчанику. А не о људским животима, и одузетим и онима који су остали као њихови потомци и родбина.
Глупо, нељудско, мутирано, Ослобођење открива, нехотице, сву постратну трагедију Сребренице. Трка за жртвама. Важан је број. Јер тај број онда служи протувама који на њему граде своју болесну политичку, вјерску и звјерску каријеру.
Мустафа Церић, тако тражи да се Додик извини због интервјуа бечком Стандарду. Да се извини муслиманима цијелог свијета. Ријасетски примитивац показује да није способан за заједнички живот са другима у једној минијатури од заједнице, БиХ. И зато се крије иза милијарду муслимана у свијету.
Боље би му било да се запита, и себе и друге, куда води ова трка за бројкама и жртвама. Да каже људима нешто нормално. Као: Да жртве треба поштено установити, поштовати, кривце казнити и гонити док им је и задња мождана ћелија жива. Али да се у свијету мора заједно живјети. Увијек се с неким мора, ако нема Срба, биће неко други. Или, барем, да се запита зашто вјерско и политичко вођство муслимана никада у историји, није дозволило да се буде уз Србе и са Србима, и у њиховим најтрагичнијим колективним стањима.
Међутим, не. Церић је у грчевитој трци, већ цијелу деценију, за родитеља и посвојитеља муслиманске нације. Сада је ситуација ужарена јер се појавио и Лагумџија. И он би да буде отац муслимана. Трагично изгледа када Златко окрене дланове горе и учи неку молитву, он, обични комунистички испрдак и бирократоид.
Посљедице могу да буду стравичне.
Посљедице те исламско-хришћанске заваде.
Јер, Церић завађа муслимане са Србима а Лагумџија са Хрватима. Али на начин да радикализују цијело стање у Насеобини. Нарочито муслимане којима није до тога.
Они су први пут, када је Стари Изетебеговић покушао да постане Отац Нације и Цијеле Босне, жртвујући за њу мир, преживјели трагедију и ратовање у коме их је спасио само Нато и Америка. И Хрвати, својом војном активношћу и у Хрватској и у БиХ.
Али свеједно, Церић и Лагумџија треба да знају да су муслимани рат у БиХ изгубили. Не заборавимо да су ратовали за цјеловиту и јединствену, једновјерску, грађанску, БиХ. Трагично их је гурати у нове сукобе јер људи нису за то. А ни оних златних ратних услова нема, када је све било против Срба.
Ако Церић баш има те ратне и џихадске крви, нека се запути у неке јебистане, узме калашњиков па нека ратује против мрског непријатеља коликогод жели.
Било би хумано и вјерски пустити муслимане у БиХ да живе нормално. Они то сигурно знају.

SREBRENICA
KAO UDAR NA KOLEKTIVNU
NACIONALNU SRPSKU SVIJEST
Predsjednik Hrvatske Josipović ne treba da ide u Srebrenicu, niti bilo koji drugi Josipović, mada razumijem da se radi o finom zagrebačkom gosponu, ali bi i on, i njegovi savjetnici trebalo da razumiju da na Balkanu nije preporučljivo ni učtivo reći Kaj tak glasno srčete juhicu, ne.
Ne treba da ide jer Hrvatska nema nikakve veze sa tim događajem. Mada ja mislim da ne treba ni da ide, kada se obilježava godišnjica, ni na nekada slobodnu hrvatsku teritoriju Mrkonjić Grada. Jer, on, Josipović, nema nikakve vez s stim područjem i događajem.
Stoga ne treba ni da se, na tom zločiništu, pojavljuje ni Boris Tadić, niti neko od srbijanskih visokih zvaničnika. A o Republici Srpskoj sam već rekao.
Kogod ode u Srebrenicu, i dobronamjerno, iz poštovanja prema žrtvama, služi za pritisak na Srbe. Svjesno ili nesvjesno.
Od toga da Tadić, niti neko drugi od srbijaničnika ne ide tamo, Danas, sandžački list koji izlazi u Beogradu, i agresivni patrioti sa dijelom internacionalaca, već produkuju skandal. Zamislite, Vuk Jeremić otišao u Meksiko. Umjesto u Srebrenicu. Nešto sam propustio. Mora da je, u međuvremenu, Vuk postao ministar Srbije za još nedokazane zločine Ratka Mladića.
Srebrenica ima dvojaku ulogu.
• Da homogenizuje i agresivizuje islamsku naciju u BiH, pošto se Bošnjaštvo ne prima predviđenim intenzitetom. Ta implantacija Kosovske bitke u nacionalni stroj, kao i blajburgizacija, nešto sjevernije, važan su temeljac u tvorenju neupitnog nacionalnog, a ovdje možda više vjerskog identiteta i kolektiviteta. Nusproizvod je svakako dobrodošlo razdvajanje od drugih, naročito od Srba kojima je, dugoročno namijenjena uloga odlaska, pošto im se ovdje ne sviđa, jer su svoju zavežljajnu i seobljačku epizodu već probali na relaciji Knin – Nebeska Srbija. Čeka se samo neki ludi Milošević da ih dovede u takvu situaciju.
• Da izdresira Srbe, Republiku Srpsku i Srbiju na trajnu poniznost i kolektivnu krivicu za građanski rat u BiH, odnosno za genocid nad muslimanima na cijeloj teritoriji, kako se to zove u sarajeviziranoj fundamentalističkoj teoriji i praksi žrtve. U tu svrhu se okolo donose rezolucije o Srebrenici pa se i Beograd uhvatio u tu zamku. Još samo treba natjerati Republiku Srpsku na pokoronost. Sada je problem što Tadića ili nekog velikog iz Srbije ovdje nema za svaku godišnjicu.
Ali, eksterno, agresivistička dresura povodom nedokazanog genocida ima za cilj mirnodopski genocid. Uz neprestano insistiranje na cjelovitosti, jednosti, monolitnosti Zemljišnog Posjeda Naseobine, mada je ona samo amorfni međunarodno priznati prostor između Srbije, Hrvatske i nešto Crne Gore, razumijete da mislim da To nikad neće biti Država Bosna i Hercegovina, mirnodopski genocid samo znači stalno turanje pod nos, Srbima, karte u jednom smjeru.
To je agresija na kolektivnu srpsku nacionalnu svijest a pojavljuje se kao:
• Crni pol rezervisan za Srbe u dvopolnom crno-bijelom generatoru. U ratu su to bili dobri i loši momci
• Nametnuta vječna srpska želja da se vlada drugim narodima i teritorijama. Srbi su, dok je bilo SFRJ vladali, npr, Slovenijom jer je predsjednik CK SKS bio pokojni Čeda iz Surdulicu. A sva policija u Hrvatskoj je bila srpska samo da bi mogla da bije ustaše i druge Hrvate. To što niko od Hrvata nije, zbog kompleksa gubitnika u II svj ratu i zbog toga što nikad nisu Jugoslaviju shvatili svojom domovinom, želio u te oružane i silovne državne snage, to ništa.
• Secesija, separatizam i prisajedinjenje Beogradu
• Srpska agresija od Vardara pa do Triglava
• Srpska i Srbijanska Genocidnost kao nacionalne i državne osobine
• Fašistoidnost, zasad samo pojedinačno ciljana ali sa sve češćim upiranjem prstom u kolektivnu
Priznajem sva njihova viđenja Srba, sve do toga da su i nogama i rukama kopali da se stvori ta Jugoslavija i da su i Druga Tita Josipa Broza preveli na pravoslavlje samo da bi mogli da terorišu, tutorišu i tamniče sve ostale narode, od Janeza do Momčeto na Makedonče.
Ali treba uvažiti i činjenicu da Srbi imaju osobinu da stalno budu u zajednicama a ne u sektama. I treba uvažiti stvarnost u kojoj su Srbi iz te Jugoslavije, u kojoj su svi postali nacije, sposobne za samostalne živote, izašli sa najvećom štetom, i življaskom i teritorijalnom.
Ta činjenica će ostati trajno zapisana u srpskom kolektivnom nacionalnom biću. U kombinaciji sa gorepomenutim faktorima agresije na srpsku kolektivnu nacionalnu svijest, to može proizvesti negativne dugoročne efekte po srpske odnose sa drugima. A u nekoj istoriji koncentrisanih ekscesa ili ratova, ne može se garantovati za dobro ponašanje Srba.
Dabome, svi će reći kako Četnik prijeti. Četnik može da kaže samo da sve treba analizirati Hladne Glave a ne Usijane Srebrenice.
Jedan konkretan dokaz je već na dlanu. Dvadesetogodišnja presija na Srbe u BiH, odnosno u Republici Srpskoj, dovela je dotle da niko više i ne pomišlja na zajednički život sa muslimanima i Hrvatima, da, kad bi se otvorila mogućnost, svi glasali i uradili nešto za samostalnost, da Tadića, Predsjednika Srbije, zovu ustašom a Mladića herojem.
To je metamorfoza srpske kolektivne nacionalne svijesti o kojoj govorim. A glavnina njene isporue tek će stići.