SARAJEVU UVIJEK MALO
Predsjednik muslimana Cjelovitog Patriotskog Sandžaka, Zetre i Bosne, Mustafa Cerić, kritikovao je Predsjednika Srbije Borisa Tadića.
Koliko sam razumio, zbog toga što nije lično objesio Batka na Grbavici i što je izjednačio Narodne Patriotske Heroje Akademika Ganića, Pitomog Divjaka, Tuzlansog Nejurišića, Radovana Zelen Karadžića i Heroja Mladića.
Saopćio je Cerić da se Boris Tadić treba izviniti patriotama ovog grada, Sarajeva, dabome, zašto pitate, samo jedan grad u Bosni je imao patriote, jer su mu oni omogućili da na miru, baš na Baščaršiji, može pohpiti kahvu.
Ne znam šta je Boris Tadić rekao za te protuve. Ali ne razumijem ni šta Mustafa Cerić ima protiv. Pa svi su oni, i mnogi drugi tada, u tom Patriotpolisu, iz istog legla. Iz Alijinog legla Za Bosnu ću žrtvovati mir. Samo što je neko tamo, neko ovamo.
Zvao me Boris. Šta da radim, Rale. Koj te, bre tero na Moravu.
Ne bi pomoglo ni da ukloniš Pobednika, ni Vuka, ni Hotel Srbiju, pa da na njihovo mjesto postaviš biste Jurišića na konju, Divjaka na transporteru i Ganića za katedrom, sa onom akademskom kockom na glavi.
Nema šta Tadić nije uradio za tu Bosnu, izvinjavao se na sve četiri strane, puštao osumnjičenike, arestirao islužene esdeesovce, pisao deklaracije, hapsio, isporučivao, odlazio na pomene. I nije pomoglo.
I ovu posjetu je Sarajevo upropastilo.
I na ovu ruku Sarajevo reži.
Samo je Radmanović posjetu ocjenio dobro primljenom. Ostala dvojica šute. A znaju šta misle. Govori Cerić, koji nije predsjednik ničega, govori i popuje predsjedniku Zemlje Srbije.
Šalje, u stvari, poruku, da sve što uradi Srbija i svi budući Tadići, neće biti dovoljno. Srbija mora da bude genocidna na cijelom prostoru BiH, nije više dovoljno u Srebrenici, Srbija treba neprestano da se izvinjava, Srbija treba da bude sretna što i u Beogradu može mirno popiti kahvu, Srbija mora uvijek da bude agresor ili baremo toliko koliko svi mi, natamina oni, budemo žrtve, Srbija uvijek mora da se sklanja, poklanja i klanja.
Okreni se, Tadiću, na neku drugu stranu. Sludiće i tebe i Srbiju, ove Bosne, Kosova i Sandžaci.

Posinak švicarskog antisrbaškog medijuma
upotrebljava otpoziciju otpozadi
BLICNU IM GA BLIC
KROZ ZATVOREN ŠLIC
Poznati moj ljubljeni printani medijum, takozvana novina, iz Klase Ateve, Euro Blic, kojeg izbjegavam da pominjem jer nakon toga četrdeset dana nemam napretka, citira izjavu Nudiguza Ivanića, jednog od svojih kućnih ljubimaca, novinske kuće, koji kuka: Pokrenuli smo incijativu za smanjenje pedeva, organizovali konferenciju za medije ali niko nije htio da obavijesti javnost o tome.
Cenzura, sunce ti jebem, što bi rekao Radovan Treći Radmilović. Ovde niko, bre, ne jebe opoziciju. Ja sam drug Član Opozicije, oću, kad se, bre, pojavim na raskrsnici, da narod kaže Eno Člana Opozicije, STJ.
Sve mi ovo liči na kućnu, familijarnu svađu. A i na četeresnicu unaprijed. Tanja Topić Štiftung cmizdri na toj istoj stranici EuroBljuca: Otvoreno je pitanje da li opozicione stranke imaju ljude koji će na lokalnim izborim pridobiti narod.
Ha, kako ih savjetujete, tako će ga i pridobiti.
Čini mi se da EuroBljuc nešto drugo želi da kaže Čaviću i Ivaniću, koje je otprintao zajedno u centru stranice i potpisao sa Lider Depea i Lider Pedepea, toliko su lideri koliko sam i ja centarfor Barselone, nešto što je ispostavljanje računa.
Mi za vas organizujemo štrajkove, tražimo afere, napadamo vladine službenice što u Adm centar ulaze u kratkim suknjama, skoro razgologužene, izvještavamo o stečajevima, danima čekamo da padne staklo sa zgrade vlade, nagovaramo ljude na proteste, onog Radeta ubismo pitanjima: Kad će prenzioneri na ulice, ponižavamo se pred Palatom Republike: Ministre, možel kratko, ministre možel kratko, da može kratko ne bi bio ministar, pratimo Ranku Mišić u stopu, pišemo o tajkunima Republike Srpske u serijalima... a vi se u poziciji izležavate, nemate jedinstvo, sve lider do lidera, moj do mojega, kako da izvjestimo donatore i onog Pranijerija, kako li se zove, vlasnika, dopustili ste da vam onaj omrznuti Dodik otme Esdees i Bosića ispred nosa, mi ulažemo strane, tajne, pare u vas, proizveli smo, u tajnim fabrikama, političke tanjalitičarke, opozicione pilipovićnare, ujedinili se sa tevehajat, čistom srpskom televizijom, prodali se nekom kapitalistu, mater mu jebem buržujsku, koji u Švajcerlendu štampa protivsrpske članke u nekim novinama koje se zlično zovu kao i Zlic... a vi se zajebavate, tako mislite pobijediti Dodika, smanjiti pedeve, to vam je program, pa vi sa tim ne možete pobijediti ni Mihajlicu, još niste razgovarali o ujedinjenju opozicije, hoćete da mediji umjesto vas rade i one stvari i drže svijeću, čekate Esdees da vam bude pijemont opozicije, pa, bili ste, Čaviću, u Esdeesu, ima u arhivi naših novina, pa gdje ste sada, ne zovu vas ni na PIK, ne dolazi vam ni Am Amb, čekate da mi srušimo vlast pa da ujašete na belom konju u usrani cirkus... Nema slobode, Ivaniću, sad vam i sloboda treba.
Da vam izmislimo i narod, SVJO. Opoziciono.

FUDBALSKI SRPSKI KOMŠIĆ
Sportski direktor Fudbalskog kluba Borac, Darko Ljubojević, inače oktroisani Osimov potpredsjednik Komiteta za normalizaciju, u zemlji svakovrsnog ludila, stanja u fudbalskom nogometu BiH, optužio je Mileta Kovačevića i Rodoljuba Petkovića da su htjeli da se nasamo sastanu sa Osimom. Ali oni i on nisu dali. Samo transparentno, STJ. Kako se Darko osokoli kad ga imenuju strani namjesnici za Malog Velikog Vezira u fubalometu BiH, to jest Sarajeva i Bilinog polja, jer to što oni normalizuju, postoji samo na toj relaciji, u Herceg Bosni i Republici Srpskoj igra se neki drugi fudbal i nogomet, i zaboravi da je i on, i sve drugo, i ranije i sada, u fudbalu, proizvod tamne netransparentnosti.
Žali se da mu nisu dozvolili da prisustvuje sjednici Sakupštine i Izvršnog odbora Fudbalskog saveza Republike Srpske. A zajedno smo mogli da dođemo do rješenja. Šta je Darko Ljubojević u FS Rrepublike Srpske. Ništa. To što je Podosimnik u Komitetu protiv ludila ne daje mu ovlaštenja da zajedno dolazi do rješenja.
Darko Ljubojević je srpski fudbalski Komšić u Sarajevskom Komitetu. To je ravno prodaji utakmice.
A njegova optužba da ljudima iz FS Republike Spske, izgleda, smeta FK Borac, meni je samo najava obračuna sa Fudbalskim savezom Republike Srpske, sa krajnjim ciljem da se dovedu transparentni i kooperativni.
Ljubojević ne shata.
Komitet protiv ludila, kaže radi u intetresu fudbala i klubova.
Radi se o interesu Republike Srpske. Ko te pita za klubove. Borac je osvojio tu usranu sarajevsku titulu i bez Komiteta za normalizaciju.
Ako to ne shvataš, Idi bidni bek.

LAGUMDŽIJINA NADMOĆ
MEĐU MUSLIMANSKIM
LIDERIMA
Zlatko Lagumdžija je jedini muslimanski lider koje se, barem na zadnjih nekoliko izbora, ne kandiduje za pojedinačne funkcije gdje je pored stranačke mašinerije i glasova, potrebna i lična ubjedljivost, dugogodišnja kvalitetna komunikacija sa biračima i javnošću, program i vizija te refrence. Kandiduje se za one pozicije gdje će ga stranačka mašinerija sigurno ubaciti u prolaz.
Postavlja se, onda, pitanje, kako je Lagumdžija izgradio takvu poziciju da može da stambolski vlada Federacijom, nikad izabran iz daljine.
• Lagumdžija je, kao mlad, povlašteni centralkomitetski sin, imao priliku da iz prve ruke spozna i analizira razliku između normativnog i stvarnog, pojavnog i zakulisnog, partijskog i jaranskog, iskrenog i ucjenjivačkog. Jer, upravo na ta dva šizofrena kolosijeka funkcionisala je najortodoksnija komunistička republika u Savezu Komunista Jugoslavije. Lagumdžija te vještine danas obilato koristi. Na partijskom kongresu je manifestacija a po mračnim sokacima vlasti i sekte je moć i vladanje. Prema međunarodnoj zajednici je demokratska, eurointegracijska, kooperativna transparentacija a u podpolitičkom, podzemnom, životu je reketacija, kadrovizacija i makijavelizacija.
• Lagumdžija je godinama i izborima vozio kao peti biciklist muslimanske izborne ekipe a da nikad nije iskakao na čelo kako to nalažu pravila ekipne trke. Tako je koristio zavjetrinu i tuđu energiju. Konkretno, dok su Silajdžić, Izetbegović, kasnije Tihić, itd. zagovarali Državu Bosnu Stopostotnu, Cjelovitu, Jednog Glasa... on je promovisao socijaldemokratsku laž o multinacionalnoj partiji i tako, znajući da će Stopostotnjaci uvijek gubiti jer im se vizija ne može ostvariti, prikupljao razočarane i neodlučne birače kao i one koji, drugih nacija, u muslimanskoj većini žive u strahu i nesigurnosti pa im Partija pruža kakvo, takvo utočište. Da je pritisak sredine na te nenacije, manjince, ogroman, pokazuje slučaj jednog bošnjačkog intelektualca koji se prošle godine u Sarajevu, kandidovao na listi SNSD-a nakon čega je uslijedio srednjovjekovni linč da je čovjek, pojeden sramotom, morao zamoliti svoje stranačke drugove u Glavnom Muslimanskom Sarajevu, da ga ispišu iz članstva. Takve je zarobljenike, samo srpske i hrvatske nacionalnosti, Lagumdžija upregao u multietničnost svoje Partije.
• Vrlo rano je Lagumdžija primijenio golootočki princip rješavanja konkuretnskih pitanja u Partiji. Svako ko mu je konkurisao pameću, harizmom, programom, principijelnošću, političkom iskrenošću, a njega je u tome doista lako nadmašiti, bio je izbačen iz Partije. Komunistička Diferencijacija je poema u odnosu na Njegovu Diskvalifikaciju. Tako se okružio junošama koji u njemu vide boga, koji nemaju partijske strukture, iskustva, znanja niti masovnosti u podršci da bi mogli da mu se suprotstave. Stvorio je oko sebe Magazin mladih ujalovljenih poslušnika, Kordon Magazinovića. Izvinjavam se Popu iz BL i Sarajevskom Srbinu Pudaru. Oni su stari poslušnici.
• Dok su svi drugi muslimanski lideri, naročito pred izbore, tražili podršku po Ankari, Maleziji, Arabiji, i raznim Džedama, on je tražio putokaz Pragmatične Moći. On je znao u čijim rukama leži Gvantanamo i Nebeska Demokratija. Naivni muslimani Izetebović, oba, i Silajdžić, umišljali su da je njihovo muslimanstvo opijat za stotine miliona muslimana svjetskih islamskih centara masovnosti i koncentracije, ne shvatajući da to tim centrima znači i koliko kad odeš u Vranje i lupiš se u prsa: Ja sam Srbin iz Čajniča.
• Dok su drugi muslimanski sarajevski lideri zamazivali oči ljudima i javnosti unutar BiH, potrebnom i svenudećom multietničnošću i multikurcalnošću svih vrsta, dotle je Lagumdžija, posve suprotno, zamazivao oči međunarodnoj zajednici. Ja sam sve to već ostvario i ugradio u Partiju. Treba mi samo još vlast. I jednog dana se pojavi Neka Ambasada i Incko: Na. Tako se stvorio Sindrom Lagumšesku. Kao u slučaju Mubaraka, Gadafija, Čaušeskua... spolja rapsodijska kraljevina, unutra jad, bijeda i diktatura.
PS
Mnogi već uviđaju Farsičnost Partije, Bratije i Zlatije. Neka kantonalna delegatkinja napustila esdepe većinu a čak se i Nudiguz Ivanić ostrvio na Zlatka. Miner, Rušilac, kaže Mlatko. Samo, Njihovoj Bosni ne ide tako brzo iz Guzice u Glavu.

EVROPA NOVIH DRŽAVA
Mada je balkanska i jugonostalgičarska kletva, Otcijepiće se i vama neko, sve smješnija i sve nostalgičnija, nije zgoreg pogledati kako stoje stvari sa tim tamo državnim usitnjavanjem.
Pedantni hroničari zametaka novih država u gnijezdima evropskih armirano-državnih zajednica pobrojali su neke potencijalne buduće: Katalonija, 7,5 miliona stanovnika, zemlja staratelj – Španija; Baskija, 2,1 miliona stanovnika, zemlja staratelj – Španija; Galicija, 2,8 miliona stanovnika, zemlja staratelj – Španija; Škotska, 5 miliona stanovnika, zemlja staratelj – UK; Vels, 3 miliona stanovnika, zemlja staratelj – UK; Flandrija, 6 miliona stanovnika, prinudna zemlja – Belgija; Valonija, 3,5 miliona stanovnika, zemlja oklopnica – Belgija; Bretanja, 4,4 miliona stanovnika, zemlja porijekla – Francuska; Laponija, 2,3 miliona stanovnika, zemlje posjednice – Norveška, Švedska, Finska, Rusija; Kvebek, 8 miliona stanovnika, zemlja zaleđenosti – Kanada... Ima toga još, malo malo pa iskrsne neka liga za nešto, neka manjina za proteste.
Šta se, dakle, događa, sa tim razdržavljenjem.
Kako je u Evropi nestalo ratova, na vidjelo izlazi činjenica da su mnoge države, koje, inače, nastaju uglavnom ratovima, silom držale male klice država u svom gnijezdu i pod svojim krilom. Pa i kandžama. Stoga se i u svim ovim pobrojanim potencijalima nalazi mali broj stanovnika. Toliko, uglavnom, imaju veći evropski gradovi. Ali, dok je trajalo Vrijeme ratova, nisu mogli da puste glas. Pa ni za vrijeme i nakon Drugog Velikog Rata jer su ga finalizirale četiri velike sile po svom lepoglavskom vezu.
Sada je došlo vrijeme Bezratovlja. Demokratija je. Ujedinjenje. Došlo vrijeme da se vidi koliki je decenijski i vjekovni teror nad manjinama bio.
Ta činjenica, teror nad manjinom i ujedinjavanje i svemoćna integracija, što vidljiva što nevidljiva, globalaistička, dovodi do klijanja državica. Nacionalne zajednice žele da izađu ispod čekića i sa nakovnja, žele da pokažu da mogu samostalno.
Ali, što je mnogo važnije i mnogo presudnije, zahuktala integracija, ujedinjenje i globalizacija, kod malih kolektiviteta izaziva strah da će u tim vrtlozima nestati potpuno. Jer u okviru jedne države, oni su još uvijek vidljivi, evidentni, postoje, a u širokim integracijama gube se i moćni i mnogo jači pa će mali biti zabačeni i zatureni negdje po uglovima Velikog Integrativnog Bratstva.
Pisao sam već da će ovaj vijek, a i sljedeći, biti vijek nacija i država. Dabome, i novih na toj nacdržavnoj sceni. Čak je i PES, Partija evropskih socijalista, ovih dana usvojila neku Deklaraciju o državnom upravjanju ekonomijom. A upravljanje ekonomijom znači upravljanje nacionalnim bogatstvom, dobrima i privređivanjem.
Samo Samostanost.

NOLE PRIMIO SRBIJU
U ZVANIČNU POSETU
Dobar je Nole čovek, što bi rekao Nadal posljednjih pet puta. Sa sve familijom, deka, teča, mama, tata, tetka, devojka... i sa sve timom, internacionalnim, bemti zemalj... zabavlja Celu Srbiju Bre, došavši pred Narodnu skupštinu. Došao i narod. A šta će, siroti narod, dolazio je tu i pre, na mesto zločina, za razne budale, probisvete, iskrste i antisrbe, zamajavatore i gnjavatore, diktatore i muljatore, poneki put je dolazio i zbog drugih sportista, koji su to zaslužili.
Dobar je Nole čovek. Trpi one loptice koje idu dvesta kilometara na čas, Loptica lamborgini, krvtijebem, trpi Federera, Congu, Nadala, sudiju, neravnu englesku travu... a trpi i političare, i novinare, i javnosnike, koji mu se ulizuju i koji ga ramenuju, tapšaju, plećkaju, Jes, Nole, Jebote.
Dobro, Predsedatelj mora da pokaže izvesnu meru očinstva nad svim podanicima, deci i sinovima. Naročito nad onima koji uspeju nešto što Srbija ne može. Lepo je da se pred izbore uslikači sa svima koje voli Srbija. Uveren sam da bi i Toma Tomica na Noletovoj stolici u Vimbldonu gladovao glađu samo da bude blizu Noleta Radikala. Pardonče, Noleta Naprednjaka.
Ali nije dobro. Nema smisla da Srbija priređuje doček Noletu jer nije ni repom mrdnula da Nole uspe. Ne da nije mrdnula, uveren sam da je odmagala gdegod je mogla, još od one njegove sedme godine kada je dao intervju i, potuno u neskaldu sa neodlučnošću Srbije i njenom nesposobnošću da održi obećanje narodu, rekao da mu je želja i cilj Finale Vimbldona, đavo ga dečinji.
Srbiju treba da bude sramota zbog toga. Ništa je nije koštalo da pre trideset godina, kada je bilo para a nije bilo lopova, otvori pokoju akademiju tenisa u tim Dinićegionima. Sad bi imali Noletova koliko voliš.
Ovako, sve je, dabome, spalo na Noletovu porodicu. Ne da su odvajali od usta, nego su odvajali i od krvne slike i od živčane stabilnosti. Skup je, bre, taj beli sport bogatih. Sada padaju milioni ko snoplje u junu kraj Moravo tija reko, ali trebalo je dočekati magarče dok trava ne naraste.
Sad bi svi da se očešu o Noleta. Mogu misliti koliko je onih koji hoće da se očešu o njegove milione.
Nole je Celoj Srbiji, ipak, pokazao da ne treba tako da radi. Pokazao je očigledno. Pozvao je na binu svu familiju i predstavio ih. Ovo je Deda, odi deda, Ovo je baka, odi bako, Ovo je tetka... hteo je Nole da poruči Srbiji. Porodica, Srbijo, Zajedništvo. Ima mesta i za deku i za teču. Ja jesam Predsedatelj tih travnatih, dvoranskih i šljakastih državica diljem sveta. Ali bez njih, bez ovih sa mnom, nema ništa, Srbijo. A ti, Srbijo, nisi ni mene mogla da okupiš. Dobro ovo on ne bi rekao, fin ej Nole momak. To je moj začin.
Bilo bi logično da ti mediji, te printane kupusare i elektronske ekranuše, objave ovakvu, bre, vest: Danas je Nole, što je duža reč od No1, poznatiji kao Novak Đoković, pobednik Vimbldona i još sijaset tih turniresa, u kraću, zvaničnu i prijateljsku posetu primio Srbiju. Sve sa Predsedateljem.

EVROPSKA
SOCIJALDEMOKRATIJA
BAŠČARŠIJSKOG TIPA
Evropska socijaldemokratija već više od decenije nastoji da Savez nezavisnih socijaldemokrata poveže u koalicijske ralje sa Socijaldemokratskom partijom Zlatka Lagumdžije, odnosno Sarajevske kaldrme.
Ta saradnja, od koje je SNSD bježao na sve moguće načine, imala je isključiv cilj da se preko Dodikovih Socijaldemokrata sarajevski dočepaju cijele BiH i da zavladaju na sarajevski način – ukidanjem entiteta. Svi smo socijaldemokrati, nigdje nacije nema.
Time je evropska socijaldemokratija pokazala svu svoju ovisnost o Velikim krojačima ne samo Balkanskih šnitova nego i o onima koji kroje avganistanske, pakistanske, iračke, libijske itd. tajlove Velikog Plašta.
Alatke evropske socijaldemokratje su jednako rušile i Esdees i SNSD. Nikad nisu rušile neku sarajevsku stranku ili partiju. A bilo je pandana Esdeesu, npr, i to dobrih. Ta sarajevizacija evropske socijaldemokratije mogla se dijelom objasniti i naslijđenom ratnom propagandističkom slikom o dobrim patriotama i lošim Srbima. Ali, kako je vrijeme prolazilo, objašnjenja su blijedila.
I inače. Bler je teoretisao o Trećem putu a onda sa Amerima otišao u Irak i unuštio zemlju i ljude, i ono malo što su imali pod Sadamom, tako da se tamo ništa, pa ni socijaldemokratija, neće zaleći vijekovima.
Sada ta socijaldemokratija koja je glavno jezgro Socijalističke internacionale, pristaje da bude instrment Zlatka Lagumdžije i njegove politike stvaranja Tamnice nacija od BiH. Lagumdžije koji je gori od onog Fatiha, JGO, jer Hrvatima ne da ni ferman, onu ahdnamu, gluho bilo, nego im suneti Lijanoviće i Jurišića predstavljajući ih izvornom voljom hrvatskih birača.
Na ovom blogu, a i na ozbiljnijim mjestima, naučnim časopisima, pisao sam o problemu savremene socijaldemokratije koja mora da se prilagodi. Kao što se prilagodio SNSD. SNSD je pobijedio u Republici Srpskoj ne zato što je bio bolji karadžić od karadžića nego zato što je imao odgovor na svako pitanje. Pa i na nacionalno.
Evropska socijaldemoratija koja vlada još samo u pet zemalja, nije u proteklih dvadeset, trideset godina, našla odgovore na mnoga pitanja. Namjerno ih je izbjegavala. Forsiranje Zelenila, npr, kao nekog obaveznog socijaldemokratskog toka potpuno je in, ili ravnopravnosti žena u politici, ali su se za to vrijeme javila pitanja propasti. Finansijašenje, potrošačka instrumentalizacija, kapitaludilo, agresivna nebeska demokratija, nova uloga države i nacije u trećem milenijumu, nove ekonomske zemlje na zemaljskoj kori, BRIK ...
Socijaldemokratija mora da zastupa najšire slojeve stanovništva. U novom vremenu podivljalog kapitala, koji se ekonomski, finansijski, bankarski i vojno toliko osilio da će svijet imati velikih problema, tom kapitalu se moraju uvrnuti muda. To nema ko da uradi osim socijaldemokratije i vojnog udara. Valjda je jasno šta je moj izbor. Ali, socijaldemokratija mora da preuzme i odgovornost za državu i naciju. Kominterovska Nadnacija nikada nije zaživjela pa neće ni Eurointegrativna Nadnacija nikada zaživjeti. Sve cigle na kojima počiva svijet, porodica, nacija, država, civilizacija... ostaće u zgradi koju tvore.
Pitanje je da li socijaldemokratija može da se prestroji. Njeno izbjegavanje da se odgovori na sva pitanja dovelo je do velikih novih pojava na evrpskoj političkoj sceni – ekonomskih propasti Grčke, Španije, Portugala... pojave samostrela tipa Berluskonija ili Sarkozija ili jedne Angele Merkel. Dok oni u Atini guslaju o nuklearnoj energiji, Lagumdžijinom prigovoru protiv Srba...
Nema politike ako nije nacionalna. U Francuskoj će možda na sljedećim izborima pobijediti Jebač DSK. Ali sigurno neće pobijediti Briselska Nadfrancuska Transeverzala.
Nema politike ako nije državna. Srpsku naciju neće čuvati niko u Sarajevu. Mora je čuvati Država Republika Srpska. Može to da bude u okviru BiH ili EU, ili na nivou ozonskog omotača, ali bez Republke Srpske ne može nikako.
Evropska socijaldemokratija nije podrškom Zlatku Lagumdžiji i nacionalpodjarmljivaču SDP-u, izgubila ništa. Ona je već ranije izgubila mnogo.